Izvor: Blic, 21.Feb.2010, 01:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Životinje i smešne i tužne
Sve je valjda počelo sa Ezopom i njegovim basnama, a vrhunac doživelo sa Diznijem koji je stvorio svoj svet miševa, pataka i čudnih porodičnih odnosa u kojima nema očeva ni majki već su sve ujaci, strine i tetke. Tako su životinje beskrajno antropomorfizovane: postale su nosioci i simboli ljudskih osobina, poput lukave lije ili prgavog Paje Patka.
Tako je na simboličnom planu; a praktično, životinje su uhvaćene u mrežu ljudskih odnosa, što znači i ideologija, gde >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << im je sudbina vrlo različita, kao god i ljudima. Neke gajimo zato da bismo ih klali i jeli, ili da bismo se odenuli u njihovu kožu i krzno; katkad ih držimo u zastrašujućim uslovima živinarnika i staja gde se svetlo, kao u najstrašnijim zatvorima, nikada ne gasi.
Katkad se nađu u kategoriji tzv. kućnih ljubimaca, ali im je sudbina i tada različita. U Ljubljani su tri mastifa rastrgla svoga vlasnika, uglednog lekara, što je, logično, izazvalo veliku gužvu. Priča se i dodatno iskomplikovala: ispostavilo se da je ugledni lekar u najmanju ruku čudan predstavnik dvonožaca, da se rodio kao žena te potom hormonima menjao pol, a da je svoje pse, kako se to kaže, seksualno zlostavljao. Garaža u kojoj su četvoronošci došli glave jednom dvonošcu izgleda je bila pozornica svojevrsne horor-porno predstave.
U kojoj su mastifi zapravo bili žrtve. Kao što su, često pomišljam gledajući na TV one video snimke sa smešnim životinjama, često žrtve naših sujeta, ili nečije želje da se pojavi na televiziji. Snimci su neretko režirani, psi, mačke i ostali namerno se guraju u nemoguće situacije, a izbezumljena životinja reaguje na način koji treba da ispadne smešan.
Tačno je da se slično ponašamo i jedni prema drugima – setimo se samo onih skrivenih kamera gde gomila maskiranih i naoružanih maltretira slučajnog prolaznika, na beskrajnu zabavu publike. Posle se svi smejemo zajedno, je l’ tako, dokazujući kako surovi instinkt gladijatorske arene prikriven živi i danas.
Ne, Priroda nije Rajski vrt, znali su to još evanđelisti, veća riba jede manju, a kada bi se realizovali zahtevi onih koji traže potpunu zabranu upotrebe životinjskog mesa u našoj ishrani, našao bih se na velikoj muci kako da hranim svoga mačka, prirodnog mesoždera – da ga vodim u park da lovi ptice?
Ali to ne znači da treba da dozvolimo da životinje, domaće i divlje, budu bespomoćne žrtve naših ludila i sujeta. A tako ćemo, jer se u odnosu prema životinjama ponešto može videti i bolje nego u zamršenom spletu međuljudskih odnosa, možda naučiti i da budemo bolji jedni prema drugima.
