Izvor: Politika, 10.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Život uz monopoliste
Borba protiv monopola je studiozan i dugotrajan posao. Ovde se može delovati samo u okviru postojećeg zakonskog okvira za zaštitu konkurencije. Sve ostalo je neupotrebljivo i vodi u opasne vode linča, u koje se lako uplovljava.
Naš zakon o zaštiti konkurencije je, najblaže rečeno, slabog kvaliteta. Prepun je opštih mesta, a tamo gde bi trebalo da bude jasan i konkretan, nailazimo na proizvoljnosti. Verovali ili ne, u zakonu piše da Vlada Srbije bliže propisuje kriterijume o >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zloupotrebi dominantnog položaja (član 2) i kriterijume za utvrđivanje relevantnog tržišta (član 6); Vlada bliže određuje sadržinu i način podnošenja zahteva za izdavanje odobrenja za sprovođenje koncentracije (član 23.). Istovremeno se Komisija za zaštitu konkurencije, koja treba da postupa po ovom zakonu, definiše kao samostalna i nezavisna organizacija koja za svoj rad odgovara Skupštini Srbije!
U javnosti je najviše eksploatisan, i to najčešće pogrešno, član 16 zakona, koji pominje granicu od 40 odsto udela na relevantnom tržištu. Reč je samo o privremenom orijentiru. Niti kompanija automatski ima dominantan položaj ako je njeno učešće iznad 40 procenata, niti je podatak da je učešće znatno ispod te brojke garancija da dominantnog položaja nema.
Činjenica je da se danas, na svetskom nivou, mnoge cene javljaju kao plod dominacije dobro organizovanih sistema. Pre desetak godina imali smo priliku da budemo deo toga. U Srbiju je iz daleke zemlje došla delegacija proizvođača voća, po kojem smo i mi poznati u svetu. Predlagali su da napravimo dogovor i zajednički diktiramo svetsku cenu. Od svega nije bilo ništa zbog bahatog odnosa naših kompanija izvan prehrane, koje su voće izvozile samo radi sticanja deviza za uvoz sirovina i energenata, pa im je bilo svejedno što je izvozna cena jedna nemačka marka, umesto dve ili tri. Šta bi se desilo da smo tada postigli dogovor? Godinama bismo, zahvaljujući monopolskom položaju, imali veći priliv novca, sve dok situacija ne bi postala tako nepodnošljiva za ostale da bi argumentovanom tužbom mogli to da dokažu i spreče. Ali, za to vreme bi naši proizvođači voća toliko ojačali da bi i dalje suvereno vladali tržištem. Daleko od toga da ovo treba shvatiti kao pohvalu monopolistima. Jednostavno, to tako funkcioniše. Kad nismo mi, priliku su iskoristili drugi.
Uopšte, svedoci smo trenda lažnog čistunstva. Za to vreme, u Srbiji živimo sa državnim monopolistima neviđenih razmera. I ne bunimo se. Ne samo da formiraju cene bez ikakvog upliva konkurenata, nego donose propise koji samo njima odgovaraju. Evo primera. Ako, zato što je vaš zahtev za priključenje na električnu mrežu odbijen (jer "ne postoje tehnički uslovi"), vi sami uložite novac i napravite trafo-stanicu, ona nakon ulaska u sistem nije više u vašem vlasništvu. Ovo je, svojevremeno, pokušalo da ospori jedno građevinsko preduzeće, ali je sud tužbu odbio.
Ali i ako je neki veliki distributer određenim uvoznim artiklima "naduvao" cenu, teško ćete to dokazati prostim ukazivanjem na cene tih artikala kod manjih distributera. Jer, i oni će, po pravilu, držati visoke cene (tek nešto niže od pomenutih), u želji da ušićare. Zato, štiteći male od velikih, uvek moramo imati na umu da i "mali" pomno vrebaju mogućnost da postanu veliki.
Cilj svake kompanije jeste da ostvari što veći rast u što kraćem periodu. Iz takve želje, tokom vremena, povremeno se izrode pravi džinovi koji počinju da gaze po običnim smrtnicima. Jedino ih u tome može sprečiti država. U našem slučaju, izmenama zakona treba omogućiti komisiji za zaštitu konkurencije da postane respektabilni čuvar tržišta. Zakonom se moraju propisati mehanizmi borbe protiv monopola, a komisiju valja transformisati u sposobnog tužioca koji nastupa pred nadležnim sudovima. Posebno bi trebalo bolje razraditi i institut prethodnog upozorenja.
Inače, kompanije džinovi različito reaguju na upozorenja. Većina se, ako njihovi interni timovi potvrde opravdanost optužbi, sama povlači sa povlašćenog položaja i kreće u traženje novih oblika poslovanja. Manji broj se odlučuje da ne odstupi sa trenutnih pozicija. Međutim, i jedni i drugi obično čine nešto čega nema dovoljno na ovim našim prostorima – odvajaju pozamašne sume novca za oplemenjivanje života na nivou lokalne samouprave ili cele države. Na neki način se "peru", vraćajući deo zarađenog novca.
Još jedna oblast u kojoj kompanije džinovi ulažu mnogo novca jeste – finansiranje političkih stranaka i njihovih lidera. U praksi imamo pojavu da isti ljudi, dok su na vlasti, ignorišu probleme proistekle iz tog odnosa, a kad su u opoziciji u njemu vide izvor korupcije. Naš zakon o finansiranju političkih stranaka iz 2003. godine ima u tom pogledu veliku manu. Saglasan je evropskim standardima, osim u onom delu u kojem, praktično, sprečava finansiranje stranaka od strane velikih kompanija jer propisuje smešno male dozvoljene iznose donacija. To se tumači kao izraz nastojanja da se spreči uticaj tajkuna na politiku. Ali, kao i uvek, veštačke zabrane izazvale su kontraefekte i stvorile haos. Strankama treba dopustiti finansiranje i od strane velikih kompanija, javno i na uređen način. Time se građanin, dok u ruci drži glasački listić, stavlja u poziciju da zna za koga zapravo glasa, a same kompanije bi morale da paze čiju i kakvu politiku podržavaju.
konsultant za poslovne rizike
[objavljeno: ]
