Izvor: Blic, 08.Mar.2011, 15:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Život u 15 kvadratnih metara
BEOGRAD - Koga vi tražite? - sa profesionalnom nepoverljivošću pita portir na ulazu Instituta za endokrinologiju. - Porodicu Ristić, koja, kažu, skoro 30 godina živi na mansardi ove bolnice, najduže od svih koji su gore - odgovaramo. - Ma kakvi Ristići, ja živim najduže, 60 godina! Ja sam se ovde rodio - kaže portir Miloš Mačak.
Memljive i klaustrofobične sporedne stepenice vode ka zapuštenom i zagušljivom potkrovlju Klinike za endokrinologiju u Beogradu.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic <<
- Ima tačno 117 stepenika, penjem se njima tri puta dnevno - priča Dragan Ristić, stanar "nužnog smeštaja”, kako se zove život u sobicama od po 15 kvadrata.
Na kraju hodnika, pred "stanom” našeg domaćina koji se sastoji od dve spojene sobice - ulaz ukrašen vencem za venčanja.
- Stoji dve i po godine, otkad smo sina oženili - priča Draganova žena Mira.
I svadbe i sahrane, i rođenja i smrti, sve se to dešava na ovoj mansardi, koja ima 32 stanara, jedno kupatilo i dva WC-a. Potkrovlje nije krečeno od 1952. godine, kad im je tadašnji direktor Instituta obećao da će im dati stanove ukoliko se na ime Instituta odreknu dodeljenog prostora. Tako je i bilo, ali stanove dobili nisu.
Iz svake porodice koja živi danas na mansardi Instituta bar jedan, a često i više članova, radili su u Kliničkom centru Srbije. Mirojka Dunjić, stanarka od 1991. godine, još radi. Zatičemo je u prizemlju na portirnici sa Mačkom, najstarijim stanarom, koji je nekad bio domar. I danas ima sve ključeve kod sebe, otvara nam vrata bolnice gde, očigledno, samo on može da prođe, poznaje svakog u zgradi i svi znaju njega...
Uknjižba i sređivanje
- U toku je uknjižba prostora mansardi na ime Kliničkog centra Srbije. Kad to završimo, otvara se mogućnost da dobijemo dozvole za rad i da taj prostor sredimo. Zakup plaćaju minimalno, 2.000 dinara po sobi, plus onoliko koliko potroše struju i vodu. To je ono što zasada možemo za njih da uradimo - kaže Drago Jovanović, portparol KCS.
U potkrovlju prvo nalećemo na Danicu Veljović, čija su i baka i majka i sestra radile na klinikama kao medicinske sestre. Ristićeva žena Mira je penzionisana takođe kao medicinska sestra, a on je bio glavni majstor za održavanje medicinskih aparata.
- Uselili smo se ovde 1987. godine, nakon 20 godina podstanarskog staža i života u udaljenim naseljima. Rekli su mi: "Dragane, ti si važan, mora majstor da bude uvek tu kad se pokvare aparati za medicinske gasove, kiseonik i slično. Daleko je da živiš u Sremčici - tako su mi govorili i ja sam pristao. Tri puta sam bio prvi na rang-listama za stanove, ali nijednom ga nisam dobio jer prednost ima medicinsko osoblje! Radio sam u KCS 41 godinu, žena još 27, ukupno 68 godina smo ovde proveli i evo gde živimo - priča Ristić.
Namenjeno lekarima
Zgrada Instituta za endokrinologiju završena je 1932. godine. Sobe na mansardi bile su predviđene za lekare na specijalizaciji. Nikad, međutim, nijedan lekar na specijalizaciji nije tu stanovao, nego je prostor oduvek služio za nužni smeštaj, koji je, za njegove stanare postao - trajan.
