Izvor: Politika, 02.Dec.2013, 12:31   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Život na prekookeanskom brodu

Posao na kruzeru traži se pre svega zbog novca, jer se za mesec dana zaradi kao za tri meseca na istom poslu u Srbiji. – Kako izgleda ploveći biro za zapošljavanje

Više od hiljadu naših ljudi trenutno plovi prekookeanskim putničkim brodovima morima i okeanima, i na njima rade kao kuvari, konobari, fotografi, oficiri... Za ovu varijantu privremenog radnog mesta najčešće se opredeljuju oni koji nemaju posao, ali glavni razlog jeste novac – za mesec dana rada na kruzeru >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zaradi se kao za tri meseca na istom poslu koji je teško naći u Srbiji.

Jedan od onih koji su ove godine radili na kruzeru je i Nemanja Čukić (29), kuvar iz Beograda. Kada je u luci u Brizbejnu ušao u kabinu broda „San princes”, grdosije od 14 spratova, odmah je poželeo da kaže: „Vratite me kući.” Prostorija je bila toliko mala da je bilo teško okrenuti se u njoj, sa dva kreveta na sprat i plakarom, dok su druga vrata vodila u kupatilo koje su delili sa stanarima susedne kabine.

– Prvi utisak je bio strašan. Odmah sam tražio premeštaj, ali morao sam malo da se strpim. Za dvadesetak dana smestili su me u bolju kabinu sa kupatilom. Posao nije bio težak, radio sam u kuhinji pre podne na pravljenju supa, a popodne i predveče na serviranju predjela. Sve u svemu u kuhinji sam boravio između osam i devet časova dnevno – priča Čukić.   

Kruzer na kojem je plovio od marta do polovine septembra imao je oko 2.200 putnika i 900 članova posade, a među njima je bilo petnaestak naših radnika.

– Brzo sam se navikao na život na brodu. Bilo je onih koji su pričali da će se vratiti čim smo krenuli na putovanje, ali to niko nije uradio: ljudi ovde dođu sa ciljem da zarade novac, a znaju da ih kod kuće ne čeka posao, pa se naviknu na uslove i ostaju do kraja ugovora. Prilagodio sam se dnevnom ritmu posla i imao sam puno vremena za sebe, često sam išao u teretanu i izlazio u grad kada smo pristajali u luke. A stvarno je imalo šta da se vidi, obišli smo obale gotovo čitave Azije i dela Rusije i zahvaljujući radu na brodu imao sam priliku da posetim Japan, Tajvan, Tajland, Fidži... – priča Čukić.

Dešavalo se da ih tokom puta prati nevreme, naročito u blizini obala Australije, ali brod je bio apsolutno siguran, pa nepogode na njemu ni putnici ni posada nisu primećivali.

– Imali smo i jednu nezgodu – zapalila se mašina na brodu i proglašena je uzbuna. To se desilo kada smo posle remonta krenuli iz brodogradilišta u luku po putnike. Sve je trajalo kratko, požar je brzo ugašen, ali se dosta članova posade uspaničilo – kaže naš sagovornik.

Danijela Ristić (22), vaspitač iz Beograda, na dva kruzera provela je čitavu godinu, a za nekoliko dana treba ponovo da se nađe na brodu, jer je potpisala i treći ugovor.

– Pre šest-sedam godina čitala sam u novinama o ljudima koji rade na ovim brodovima i tada sam rešila da i ja jednog dana tamo radim. Zbog toga sam u međuvremenu usavršila engleski. Pare jesu bitne, ali glavni razlog je taj što obiđeš ceo svet – bila sam na Karibima, Bahamima, Aljasci... – priča za „Politiku” Danijela.

Prijavila se prvi put za posao agenciji koja sarađuje sa svetskim pomorskim kompanijama kada je imala 20 godina. Bila je na nekoliko intervjua, ušla je u uži izbor za dobijanje posla, prošla je obuku, a onda je morala i da traži dozvolu od kompanije da se zaposli, jer joj je do jednog od uslova za posao – 21 godine nedostajalo dva meseca.

– Na prvo putovanje brodom „Rubi princes” krenuli smo iz Barselone. Nisam se plašila, jer je sve bilo dobro organizovano, a kada sam se ukrcala na brod, tamo je bilo stotinak naših ljudi, brzo smo se upoznali i sprijateljili. Posao je bio težak, radila sam kao konobarica u restoranu često i po 13 sati dnevno, a jednom u desetak dana imala sam slobodan dan, to jest nekoliko sati u toku dana za odlazak na kopno – kaže Danijela.

Nemanja Čukić (Foto lična arhiva)

Brod na kojem je radila ima oko 1.100 članova posade i 3.500 putnika. Praktično pravi grad na vodi. Život na kruzeru za zaposlene uglavnom se svodio na posao, mada je bilo i provoda, organizovane su žurke, na raspolaganju su imali teretanu, priča naša sagovornica.

– Nisam imala nikakvih problema: važno je da radiš svoj posao i ako imaš takav stav sve protekne kako treba. Meni je bilo mnogo lepo, videla sam svet i upoznala nove ljude – objašnjava Danijela koja se sprema na put ka Havajima i Bahamima.

Čak 90 odsto ljudi koji se prijavljuju za posao na prekookeanskim brodovima, to radi zbog novca, a ostalih deset odsto smatra da je ovo idealna prilika da vide ceo svet, kaže Ivan Leštanin, pravni zastupnik „Sejf-kruza”, jedne od svega nekoliko agencija u Srbiji koje posreduju u zapošljavanju naših ljudi na kruzerima.

– Osim Afrike gde se ne putuje iz bezbednosnih razloga – zbog pirata, sa dva-tri ugovora čovek obiđe ceo svet. Ima i onih, mada su malobrojni, koji na ovaj način usavršavaju jezik. Za šest godina koliko radimo nismo imali nijedan jedini problem – ističe Leštanin.

Dnevno se pomenutoj agenciji javlja oko sto ljudi koji se interesuju za posao, ali samo deset odsto njih ozbiljni su u svojoj nameri, to jest ispunjavaju uslove koji se traže u konkursu. Plate se, kako kaže Leštanin, kreću od 610 do 6.000 dolara, koliko dobijaju oficiri, a naši ljudi najčešće rade kao konobari i kuvari i zarađuju oko 1.500 dolara mesečno. Kandidati koji dobiju posao imaju troškove u visini od nekoliko stotina evra, za polaganje treninga, dobijanje sertifikata koji je obavezan, tranzitna viza... Kada budući radnik dobije posao na brodu, da bi se sve organizovao i krenuo na putovanje prođe od nekoliko nedelja do najduže tri meseca, objašnjava Leštanin.

Dejana Ivanović

objavljeno: 02.12.2013.

Nastavak na Politika...

B92: Rad i uživanje na prekookeanskim brodovima