Izvor: Blic, 26.Sep.2010, 18:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Život i kriza
U Srbiji je zbog krize i nemaštine opala čak i potrošnja hleba, rečeno je na nedavnom skupu privrednika i ekonomista. Mi smo jedina zemlja u Evropi koja ima problema u snabdevanju stanovništva uljem, mlekom i šećerom.
Opet samo u Srbiji, piše u najnovijoj ekonomskoj publikaciji „Kvartalni monitor", pad zaposlenosti je dva i po puta veći nego pad proizvodnje, što jasno pokazuje nemoć sindikata, stepen pravne (ne)zaštite zaposlenih i nezainteresovanost države. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Prosečna zarada je pre dve godine, kada se preračuna, iznosila 429, a ove godine 325 evra. Ipak, političari pričaju da kriza prolazi. Ekonomisti jasno upozoravaju na potrebu odmerenosti, na nužnost konačnog kresanja državnog trošenja. Ukazuju uzalud na, recimo, neselektivno subvencioniranje investicija na lokalnom nivou, koje daje neposredne političke koristi, ali ne vodi zdravom rastu na srednji rok. Poslednja istraživanja Svetskog ekonomskog foruma govore da je Srbija pala na 96. mesto među 139 zemalja po konkurentnosti svoje privrede. Po ovogodišnjim podacima MMF-a, sa 5.809 američkih dolara „po glavi", skliznuli smo naniže u odnosu na lane. Osim pozitivne činjenice da beležimo rast izvoza, što jeste dobro, realnost je da nema ozbiljnijih privatizacionih prihoda, da je proizvodnja mala, da je prezaduženost privrede velika, da skoro 40 odsto preduzeća planira da podigne cene proizvoda u naredna tri meseca i da je inflacija već ubrzala ritam. Nažalost, bilo bi lepo da je drukčije, Srbija je sada u grupi od pet najsiromašnijih zemalja kontinenta. Svakodnevica je daleko od potreba i lagodnijeg, boljeg života ljudi. Potrošena je cela jedna decenija, a mi u mnogo čemu i dalje ne ličimo na „beli svet". I dalje je tako mnogo životnih okolnosti i sitnica koje nam se događaju kao nešto ružno, a da i nismo svesni kako je to posledica lošeg standarda, nemanja stabilne i sigurne egzistencije, prakse da smo mi podanici države, a ne da je ona servis svih nas. Raskorak između ekonomske stvarnosti i političke retorike je sve vidljiviji, ali političari ipak uporno pričaju i obećavaju, pretvarajući svakodnevicu u jednu vremenski neprekinutu predizbornu kampanju.
