Izvor: Nezavisne Novine, 22.Jul.2015, 20:44   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Živo ogledalo

Znamenita beogradska četvrt Savamala, nekad žila kucavica Beograda, danas je stecište dva suprotstavljena sveta. Na jednoj su strani mladi andergraund umetnici i ljudi željni dobrog provoda tik uz obalu Save, nedaleko od njih se skupljaju graditelji Beograda na vodi, a na drugoj strani je nepregledna reka emigranata.

Park ispred kog odnedavno stoluje Gavrilo Princip, zvanično Finansijski, onaj ispred Ekonomskog fakulteta, najbliži stanicama, i sve okolne ulice, Karađorđeva, Principova, >> Pročitaj celu vest na sajtu Nezavisne Novine << Zagrebačka (ili kako se već zove po novom), zakrčene su ljudima koji na vrelih +40 stepeni Celzijusa gledaju put Zapada.

Sirijci, Avganistanci, Iračani, Libijci, poklonici muhamedanske vere i hrišćani skupa, zauzeli su svaki slobodan kutak. Razgolićena dečica spavaju na prostrtim peškirima i prostirkama, a kad se probude, tu se igraju i jedu; zabrinute majke ih kupaju vodom iz plastičnih boca iz kojih ih i poje.

Pokoji Beograđanin donese ponude, a većina prolazi spuštene glave. Pomalo izgubljeno kao i ljudi koji ih okružuju.

Treba li naglasiti da su emigranti, pa i dečica nesvesna tragedije koja im se dešava, vrlo uljudni, pristojni, sklanjaju se sa prolaza da ne ometaju živ promet prema Glavnoj autobuskoj i Železničkoj stanici. Trude se i da pokupe smeće oko sebe i za sobom. Najveći deo dana im prolazi u potrazi za sigurnom bankom u kojoj će podići novu tranšu novca pristiglu iz domovine i neophodnu za nastavak putovanja. I u telefoniranju rođacima u zemlji i u zemljama Evropske unije; prvima javljaju da su ovde na tren koliko-toliko bezbedni, sa drugima ugovaraju sastanak.

Prepričavati šta ih je navelo na beg u neizvesnost postalo je deplasirano; od dobroga sigurno ne beže. Za razliku od reka izbeglica koje su početkom i krajem devedesetih zapljusnule Srbiju iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, a potom sa Kosova, natovareni najvažnijim pokućstvom, preteklim dragocenostima i uspomenama na zavičaj, ovi nose malo prtljaga, tek koliko je neophodno. Sav život im je u rancima i telefonima. I tako iz dana u dan.

Najveća humanitarna katastrofa koja je zadesila deo sveta koji gravitira Mediteranu i kontinentima koji ga okružuju ne jenjava, naprotiv, svakog dana sve je više nevoljnika. U Srbiju stižu mahom preko Makedonije i Bugarske, ogromna većina se zadržava najkraće što može i hrli na sever. Ne žale se na tretman, posebno poslednjih nedelja i posebno posle pakla koji su već prošli živeći tamo gde su rođeni i bežeći glavom bez obzira.

Brine ih najavljeni mađarski zid, ali ne toliko da odustanu. Pa, kad se bolje razmisli, šta je jedan zid naspram onog što su već prošli? A i dobro znaju da ih jug Evrope ne može prihvatiti pošto ni za svoju sirotinju nema dovoljno posla i hleba. Dobrim delom su obrazovani i informisani, pa strepe da će ovo balkansko bure baruta možda opet pući, pa čemu se zadržavati kad nema ni grama izvesnosti i nade?

Evropa, ova u koju bi, ne želi ih, uprkos deklaracijama, uprkos relativnom blagostanju. Uprkos svemu. Ne bi ni to trebalo mnogo da čudi pošto ni staroj dami ne cvetaju ruže. Zato se njeni žitelji zatvaraju unutar granica koje su formalno zbrisali, podižu nevidljive zidove i čuvaju svoja radna mesta. I svoju teritoriju, i svoju veru, i kulturu, ma šta to značilo.

Otuda jača ekstremizam, na izborima kao nedavno u Danskoj sve češće pobeđuju oni koji igraju na kartu antimigrantstva. Ljudi, zapljusnuti vestima o teroristima, u svakom tamnoputom muškarcu vide Bin Ladena, a u svakoj zabrađenoj ženi Crnu udovicu i naprosto ih ne žele. Čak i ne razmišljaju odakle su i uglavanom ih ne interesuje koliko su njihove, zapadne vlade, one koje vladaju zahvaljući dobijenim glasovima, doprinele ratnim razaranjima i konfliktima. Lakonski se kaže - hteli su Arapsko proleće, pa neka ga žive.

Poštenja radi, izbeglice ne žele ni u Srbiji. Naravno, ne zvanično i ne javno, ali ko još nije čuo za proteste u Šumadiji, kombi u kom je stradao deo od više od 50 bukvalno naguranih ljudi, za taksiste koji im naplaćuju petostruko put od Preševa do Kanjiže i Subotice, skupu vodu, za hladnu halu u Sjenici koja je jedina želela da ih primi prošle hladne zime (2013/2014)... Ima, naravno, sasvim dugačijih prizora, ljudi koji sakupljaju priloge, donose vodu, hranu, garderobu i igračke, pokazuju ne samilost i sažaljenje, nego dobrotu u najboljem smislu te reči. Ima, ali mnogo više je spuštenih glava i mrgodnih lica.

Čemu ova priča, pitaće se mnogi, kada nas i bez migranata još tresu - sve u regionu - ekonomska kriza, recesija, nezaposlenost i kosturi prošlosti koja traje. Kad nas i dalje more Srebrenica, Kravice, Račak, Oluja?

Baš zato; nama koliko-toliko primirenima i pomirenima sa zavičajem, odlučnima milom ili silom da ostanemo ovde, hiljade migranata koji stižu svakog dana živo su podsećanje na ono što nam se događalo i šta nam se, daleko bilo, može ponovo događati. Oni su živo ogledalo naše dalje i nedavne prošlosti, podsetnik na hiljade onih koji su glavom bez obzira prelazili šume i okeane da odu dalje od kuršuma, granata i noževa, vatre i leda, žice i zidova.

Pa, ako ni zbog čega drugoga, ono zbog toga, treba pokazati mrvu ljudskosti i nevoljne goste gledati kao - ljude. Samo to.

A visoku politiku vazda će voditi zvaničnici; i naši i ini će i njih i nas upotrebiti uvek kad im bude zgodno, miriće nas i zavađati, potezati poreklo, naciju, veru i kulturu čim ustreba.

Nastavak na Nezavisne Novine...