Izvor: Večernje novosti, 18.Okt.2015, 21:45   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Živimo život kao u kavezu

SVE dok u gradu ima ijednog Srbina možemo Prištinu smatrati srpskim gradom, ali često je više Srba na groblju, nego u gradu. Jer, nažalost, najveći broj Srba okupi se za zadušnice ili povodom nekog parastosa. Ove reči oca Darka Marinkovića, prištinskog paroha, izrečene nedavno, prilikom obeležavanja oslobođenja Prištine u Prvom svetskom ratu, kaže, nažalost odražavaju realnost. Od oko 42.000 koliko ih je do 1999. godine živelo u gradu, danas se, kaže nam otac Darko, Srbi mogu sabrati >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << i skupiti u jednom autobusu, dok na groblje, često dolaze organizovano i sa po nekoliko autobusa. - Nažalost nisam želeo da zvučim patetično i surovo, ali to je puka istina. Jer, kada sam pre pet godina došao sa porodicom u Crkvu Svetog Nikole, po popisu tadašnjeg paroha, oca Steve Mitrića, u gradu je živelo pedesetak Srba, ali je na žalost desetak starijih ljudi, u međuvremenu, preminulo -tiho zbori otac Darko dok nas uvodi u obnovljenu crkvu Svetog Nikole, zapaljenu u martovskom pogromu 2004. godine. I dok objašnjava da obnova svetinje i dalje traje, na pitanje kako žive Srbi u Prištini, sledi duga pauza. Zagledan u zidove svetinje kojoj tek predstoji oslikavanje, otac Darko polako i tiho odgovara.BOLNO SEĆANjE NA POGROM - IAKO u parohijskom domu, pored moje porodice živi još jedan sveštenički par, svesni smo da se situacija može promeniti za tili čas. Jer, sećanje na martovski pogrom živi i danas kod Srba na Kosmetu - priznaje paroh prištinski koji u gradu retko sa kim progovara na srpskom. - Nažalost ima onih koji žive u totalnoj izolaciji, koji nisu hteli da odlaze, da napuštaju svoje stanove. Oni retki koji izlaze na ulice kreću se otežano, jer se sve što im je potrebno nalazi u Gračanici. Donedavno je crkva imala sopstveni prevoz koji je omogućavao našim ljudima odlazak do ove prve srpske sredine, međutim, sada su prinuđeni da do Gračanice, na koju su u potpunosti oslonjeni, odlaze albanskim autobusom - govori za “Novosti” otac Darko, koji u parohijskom domu živi sa suprugom Milicom (29), petogodišnjom kćerkicom Anastasijom i sinom Filipom (9) I njegova porodica trpi. Svi žive u izolaciji. Najteže mu je, veli, zbog dece, koja teško shvataju da žive u nebezbednom okruženju. - Zbog njih mi je i najteže, jer su ovde kao u kavezu. Ne smeju da izađu na ulicu da se poigraju sa drugom decom. Sin nekako i shvata u kakvoj se situaciji nalazimo, ali kćerkici je teško da razume da ne sme da ode do prodavnice, da kupi slatkiš ili da istrči izvan crkvenog dvorišta. Otac Darko na Prištinskom groblju I dok pokazuje na policijski punkt preko puta crkvenog dvorišta, u kojem neprestano dežuraju pripadnici kosovske policije, otac Darko kaže, da srećom, trenutno nisu izloženi napadima. Čak su i verbalne pretnje komšija ređe, ali osećaj nebezbednosti ne jenjava. Kada je prinuđen da ode do prodavnice, uglavnom govori na engleskom. Zato se najviše raduje dolasku vernika u crkvu, ali kojih je, priznaje, sve manje. Dođe, kaže, nekada njih po nekoliko, nekada jedno ili dvoje, a o većim praznicima dođu i Srbi iz okolnih sredina ali i raseljeni. - Donedavno je o svakom prazniku dolazila jedino Milijana Drmončić, ali nažalost nedavno je preminula. Od tada redovnih vernika o liturgijama nema - zbori nam, više kao za sebe otac Darko dok zaključava gvozdenu kapiju na ulazu u crkveno dvorište. Od oko 42.000, koliko je Srba do 1999. živelo u Prištini, danas ih je jedva pedesetak Ni malobrojni Srbi koji se okupljaju u Centru za mir i toleranciju, pokraj glavne policijske stanice u centru grada, priznaju da se poslednjih dana ne osećaju bezbednim. Pogotovu od kada su pristalice opozicije gađale kamenicama policiju i polomile stakla na stanici ali i na ulaznim vratima Centra. - Još skupljamo srču i razmišljamo koliko ni ovde nismo potpuno bezbedni - pričaju nam dve starice koje ne žele da se slikaju za novine. Nemaju, kažu više ništa ni od života, osim strepnje kako će i da li će dočekati novi dan. - Nažalost u gradu nas je sve manje i manje. Ovde u Centru, jedinom mestu u gradu gde se slobodno govori na srpskom, okuplja se svakog jutra nas petoro-šestoro. Dolaze nam doktorka Slavica Čanković i medicinska sestra Živka Barać, pregledaju nas, prepišu nam lekove - pričaju starice. Kažu tu se osećaju kao da je ostalo nešto od nekadašnje Prištine u kojoj su smele glasno da govore na svom jeziku. NEMA DRUŽENjA U PRIŠTINI su ostali uglavnom stariji Srbi i svega nekoliko dece, dvoje sveštenikovih mališana i dvoje srednjoškolaca. Kako nam priča Ž. B., sredovečna majka četvoro dece, svaki dan, ovde je novo iskušenje. - Silno se iznenadim, ako mi se recimo u centru grada neko obrati na srpskom. Ipak, više od svega mi nedostaje nekadašnje druženje, odlasci na rođendane, slave i druge svetkovine... toga nažalost više nema. Nema više, kaže, u njenoj zgradi ni komšija Srba. Od oko 200, koliko ih je živelo do 2004. godine, sada ih je svega desetak.

Nastavak na Večernje novosti...