Izvor: Blic, 19.Apr.2010, 01:15   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Živimo u haotičnom vremenu

Svet je mnogo lepši kad ne misliš samo na sebe - rekla je Nataša Tapušković, dobitnik nagrade grada Beograda za pozorišno stvaralaštvo koja joj je pripala za uloge u predstavi „Terapija“ („Atelje 212“), a koja će joj biti uručena danas na svečanosti u Skupštini Beograda. Poznata glumica u razgovoru za „Blic“ govori o pomenutoj predstavi, nagradi, neurozama kao odlici vremena u kojem živimo, ljudskoj krhkosti u (ne)obračunavanju sa pošastima današnjice.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic <<
Predstava „Terapija" Jordana Cvetanovića u režiji Gorana Markovića - koja kroz devet likova i gorko i duhovito govori o nama bliskim dilemama, tugama, životnim ulogama, neurozama - pobudila je naklonost i publike i kritike, a žiri je u obrazloženju istakao da je Nataša Tapušković igrajući tri uloge (Majku, Kučku - poslovnu ženu i Sestru) izvrsno dočarala tri potpuno različita karaktera pokazavši vanrednu moć umetničke, glumačke transformacije.

„Vest da sam dobila nagradu za mene je bila ogromno iznenađenje. I radost, naravno", rekla je Nataša Tapušković za „Blic", a potom dodala: „Iskrena da budem, iz novina sam saznala da sam uopšte predložena za tu nagradu koja je za mene oduvek bila nekako posebna jer ima nečeg zaista izuzetnog u tome kada priznanje dobijate od svog grada. S obzirom na to da imam bebu od tri meseca, već neko vreme sam, po prirodi stvari, manje prisutna u poslu. Tako da kad mi je reditelj Goran Marković javio radosnu vest, ja, jednostavno, nisam mogla da verujem. I, naravno, to me je podsetilo na rad na predstavi, na moje prolaženje kroz te likove...

Da li je neki od tri lika koja tumačite vama lično najbliži?

- Čini mi se da mi je najbliža ova treća, Sestra, koja je zapravo s najvećom neurozom. I kao glumački zadatak mi je bila najteža. Nju smo tokom rada, u žargonu, zvali paćenica. (Smeh) Nemam o sebi takvo mišljenje, ali ona mi je najbliža po načinu gledanja na stvari, doživljaju sveta.

A to je?

- Ona se zaljubljuje u neke fiktivne muškarce, učitava i projektuje svoje ideje, ono što ona želi - vidi i tamo gde ga nema... Prepoznajem to. I meni se događalo da idealizujem i ljude i situacije. Interesantno je ono što se zapravo potpuno iskristalisalo kroz reakcije publike na predstavu „Terapija”, a to je da smo sve mi pomalo one. Svaka žena prolazi kroz frustracije i neuroze karakteristične za lik majke, pa kroz one koje su tipične za sestru, kao i kroz one koje su prepoznatljive kod poslovne žene, odnosno radoholičarke ili, kako ju je pisac možda najtačnije nazvao, Kučke. Ponekad svaka od nas, a da toga možda nije ni svesna, u toku samo jednog dana prođe kroz, da ih tako nazovemo, životne uloge obeležene posesivnošću, bežanjem u posao, idealizacijom. To je predstava koja se bavi stvarima koje nas se, rekla bih, veoma tiču.



„Terapija” je teatarska priča o ljudskim neurozama, prazninama, frustracijama...

- Ono što je zajednički imenitelj za sve likove (od kojih je svaki predstavnik nekog tipa neuroze) je da svi strahovito puno govore, logoreični su. I to je, zapravo, naličje nepostojanja prave, suštinske komunikacije među ljudima. Čovek po svojoj prirodi ima potrebu za pravim kontaktom, komunikacijom, emocijama. Izostanak toga nužno rađa najmanje prazninu. Danas ljudi taj nedostatak prave komunikacije i emotivnu prazninu nadoknađuju, između ostalog, viškom priče. U tim logoreičnim nastupima prepoznajete da gotovo po pravilu ono što osoba ocenjuje kao nevažno zapravo je ono što je najviše tišti. S jedne strane svi strašno puno govore i niko nikog ne čuje, a s druge niko ne govori ono što iskreno misli i oseća. Radeći tu predstavu bavili smo se i činjenicom da ne mora čovek biti bolestan da bi išao kod psihijatra. Vreme u kome živimo nagoni ljude na brzinu koja nije po meri čoveka, na haotičnost, ali to ne mora tako da bude.

Mislite da čovek tome može da se odupre?

- Imam utisak da ljudima nedostaje hrabrosti da se odupru. Nije nemoguće usporiti, distancirati se makar na trenutak kako bi čovek uhvatio vazduh, sagledao stvari iz neke druge vizure... Jurnjavom se zapravo ne postiže bog zna kolko, ona strahovito troši čoveka, a pretežno rezultira osećanjem praznine ma šta da je čovek stigao ili nije stigao da uradi, postigne. Čovek mora sam, u svakom vremenu, pa i u ovom, da u sebi poneguje taj osećaj mira, spokoja, sigurnosti bez čega je, inače, manje-više sluđen. A kad to postigne onda stvari postaju drugačije unutar čoveka, a samim tim i oko njega. Mislim da je jedan od ključnih momenata u toj priči količina egocentrizma. Kada se čovek time pozabavi jasno uvidi koliko je zapravo zamorno i dosadno, a ume da bude i bolno, baviti se samo sobom. Sve postaje lakše, a svet lepši kad čovek prestane da bude sam sebi najvažniji. Kad kreneš da posmatraš stvari i iz vizure drugih otvara se neslućeno bogatstvo raznih svetova. Pozorište, umetnost uopšte, tu može biti od velike pomoći.

Kako vidite situaciju u pozorištu danas i ovde, glumci su digli svoj glas protiv administrativnih rešenja koja ugrožavaju kulturu, protiv samovolje...?

- Vidim u medijima da se nešto dešava, ali nisam potpuno u toku. Tužno je da neke moje kolege, nezaposleni umetnici, jako teško žive i izdržavaju svoje porodicama. Iako zarađuju vrlo skromne honorare imaju obavezu da državi plaćaju, za svoje prilike, prilične sume novca. Imam bojazan u odnosu na ta tzv. zapadna normativna rešenja, odnosno grubosti koja nas čekaju. Znate, bavljenje umetnošću je po svoj prirodi uvek neizvesno. Nikad ne znate da li će vas uzeti u podelu, da li će vas zvati da igrate u filmu.. ili ne. U drugim umetnostima se, razume se, drugačije manifestuje ta neizvesnost, ali je ona uvek tu. Pa još ako nemate elementarnu sigurnost, npr. overenu zdravstvenu knjižicu da možete da odvedete dete kod lekara - to mi je strašno.

Nastavak na Blic...