Izvor: Politika, 07.Feb.2013, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Živimo u „dolini suza”
Prvi tiraž mog prvenca fanzina „Krpelj” bio je svega pet primeraka, a za to je trebalo izdvojiti četvrtinu moje tadašnje plate noćnog čuvara
„Devedesete” su zbirka subverzivnih strip-samizdata koje su autori Danilo Milošević Vostok i Borislav Grabović Grabovski pisali i crtali u nastavcima tokom tih teških godina, sami ih umnožavali i te fotokopije, fanzine, slali pojedinim beogradskim knjižarima, a ovi ih prosleđivali čitaocima. „Bilo je to doba kada se >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u štampanoj formi nije objavljivalo gotovo ništa, a još uvek nismo osetili blagodeti interneta, pa je to bio jedini logičan put za širenje informacija o sopstvenom radu, u formi fanzina”, kaže naš sagovornik.
Vostok (1963) živi u Vršcu i važi za jednog od najvažnijih predstavnika andergraund stripa, zastupljen u knjigama, magazinima i antologijama objavljenim širom Evrope, SAD i u Kanadi. Izdaje fanzin „Krpelj”, bavi se muzikom i niskobudžetnim filmom („Užas u Bolivudu”, „Masakr na vršačkom bregu” i sl). Izdavačka kuća „Omnibus” je, u lepo opremljenom izdanju, objavila ovaj kultni naslov andergraund scene od pre deceniju i po.
Vaš junak u stripu „Devedesete” rešen je da očisti svet od nitkova i lupeža, no, posle te „čistke” shvata da je ostao sam na svetu? Kakvo je to vreme?
Mislim da je to žestoka satirična žaoka koju smo uputili svim onim ekstremistima koji smatraju da su samo oni u pravu, dok drugi „pojma nemaju”, a to je, kako nas istorija uči, bio izvor svih mogućih konflikata, ratova, sveopšte bede i nesreće ljudskog roda. Moj prvi fanzin „Krpelj” objavio sam baš u vreme one strašne hiperinflacije koja je besnela u jesen 1993, kada mi je bilo 30 godina. Prvi tiraž je bio svega pet primeraka, a za to je trebalo izdvojiti četvrtinu moje tadašnje plate noćnog čuvara.
U čemu se sve ogledala subverzivnost tadašnje andergraund scene?
Fanzini su zaista bili jedino sredstvo komunikacije na sceni i bili su važni ne samo zbog distribucije ideja, već i zato što su omogućili potpunu slobodu izraza koja nikada nije postojala u ovdašnjim strip revijama i magazinima. Čak su i nedaće koje su se ogledale u lošem kvalitetu pribora, ili nezadovoljavajućem kvalitetu fotokopija, uticale da to prihvatimo kao deo sopstvene estetike na neki uvrnut način. Izolovanost zemlje se od hendikepa pretvorila u prednost, jer smo bili orijentisani jedni na druge, delili pribor kao porodica, a u nedostatku informacija iz sveta morali da vadimo stvari iznutra, iz sopstvenog nesvesnog. Odatle velika doza autohtonosti i originalnosti.
Vaši stripovi govore i o ljubavi, pa tako romantični Dule ima jasnu svest šta je ljubav sve dok sanja o njoj, ali i ne dok je živi...
Tu je reč o rascepu između snova i stvarnosti, ideala i prakse. Nekako, nikada u životu ne dolazi do istinskog ostvarenja ideala, već smo prinuđeni na mnoge kompromise. Upravo se to desilo i Duletu, piscu kič ljubavnih romana, kojeg smo Grabovski i ja zajedno osmišljavali. Jedan je pisao, drugi crtao, pa potom obojica pisali i crtali zajedno – gotovo kao jedan autor.
Koliko to što je strip oduvek bio na margini ostavlja slobodu stripadžijama da buntovnije deluju?
Preterana pažnja iziskuje i prevelika očekivanja, investicije, kontrolu, a sve to ukida slobodu stvaranja. Razlika između tzv. mejnstrim i alternativnog stripa je upravo u tome što onaj prvi želi da bude profitabilan, kontrolisan, nekonfliktan i deo kulturnog sistema koji „ne talasa”, dok je odlika ovog drugog otimanje kontroli, pa makar time izgubio svaku mogućnost profita i medijske promocije.
Vašoj persiflaži podležu i Diznijevi likovi, Mirko i Slavko, i drugi slavni, moralno superiorni junaci stripa. Poručujete da nema nedodirljivih?
Od prvog dana moja ideja bila je borba protiv nametnutih autoriteta, od kojih su većina zapravo potpuno lažni i služe da bi se ljudima ispirao mozak i da bi bili kontrolisani. U nekim stripovima ismevao sam i samog sebe, pokušavajući da izbegnem situaciju u kojoj bih ja postao nekakav mogući nedodirljivi autoritet.
U stripu „Miroslavljevo jevanđelje: Apokrifna verzija” pojavljuje se Krleža, junak koji „ne ide” baš uz pop kulturu?
Kao neka vrsta intelektualnog buntovnika u srednjoj školi principijelno sam odbijao da čitam lektiru, a Krležu sam otkrio tek nekoliko godina kasnije kada sam pročitao „Zastave”. Krleža je toliko duboko pronikao u arhetipske obrasce ovdašnjeg mentaliteta, da se čini kao da baš sada piše. Dva segmenta ovog stripa („Beograd” i „Epilog”) radio sam sa Sanjom Stepanović Milošev, i to tako što sam radio postavku kadrova i skicu, a ona ih razrađivala u digitalnoj formi. Pozitivne reakcije scenariste Bore Ćosića, i ostalih, navele su nas da od tada radimo u tandemu. Ovo se već može zvati „digitalnom fazom” mog rada.
Često se prepuštate i improvizaciji?
Od početka sam bio sklon saradnji sa drugima – sa ćerkom Lolom, ocem Bogdanom, suprugom Sanjom, prijateljima Pekijem, Redom i Oprom, a organizujući strip radionice praktikovao sam kolektivno crtanje prema sopstvenim scenarijima i tako zaista proširio krug saradnika do neslućenih razmera.
Sa bratom ste snimili 50 filmova, sa ocem oformili bend…
Radi se o niskobudžetnim filmovima i „autsajderskim” muzičkim projektima kao što je naš parodijski kućni bend „Tehno muda”, koji vodi moj brat „Di-džej Zlikovac”, a u kojem sarađujemo moj otac i ja. Mi smo iznikli i bili deo šire celine koja bi se mogla nazvati „vršačka alternativna scena”, gde smo praktikovali potpuno slobodno i neograničeno eksperimentisanje u svim mogućim i nemogućim umetničkim medijima. Među njima je i Nabor Devolac, autor bizarnog i apsurdnog humora. I on ovu „dolinu suza” u kojoj smo osuđeni da živimo gleda kao pozornicu za jedan mnogo više farsičan nego tragičan pozorišni komad.
Mirjana Sretenović
objavljeno: 08.02.2013.
