Izvor: Glas javnosti, 22.Maj.2009, 02:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Živi junak Lalićevih romana
Milivoje Grandić (87), nekadašnji skojevac iz Kolašina, jedan je od poslednjih živih junaka čije je vojevanje inspirisalo dela velikog romansijera Mihaila Lalića. I danas se hvali da se, svojim imenom i prezimenom, prvi put „pojavio“ kao lik u Lalićevim pripovetkama „Dva oktobra“ i „Ardžan jezero“, dok ga u knjigama „Izvidnica“, „Raskid“i „Svadba“ pisac opisuje kao Gradića ili druga Granda. Prisećajući se posleratnog drugovanja s piscem, ali i zajedničkih zatočeničkih >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << dana u četničkom zatvoru u Kolašinu, partizanski prvoborac opisuje svoj prvi susret sa Lalićem te 1943. godine.
Sebi na sahranu
Grandić priča kako je prvi posleratni susret s piscem iskoristio da ga priupita zašto ga je u svojim docnijim delima prekrstio u Gradića.
- Rekao mi je da je, onima koji su izginuli, pisao prava imena, jer oni ne duguju više nikome ništa, dok je onima što su živi menjao, za slučaj da su se nekome tokom rata zamerili. A, u vreme kad je pisao prve pripovetke, mislio je da sam mrtav. Ja sam, naime, u grčkim partizanima bio teško ranjen u grudi, ruke, noge, i moj drug Milija Pođanin, isto junak Lalićev, tada je poginuo, pa je drug koji ga je sahranio, pomešavši imena, javio mojima da sam mrtav. Otac moj i mati spremili žalbu, sahranu nisu, jer nisu imali šta sahraniti, na sto izneli moje prnje, knjige, cvikere sunčanice, da nad njima mogu lelekati, otac nabavio balon od 25 litara rakije. Kad ja dolazim, jašući na svom doratu, sebi na sahranu, držeći onu ranjenu ruku svijenu o vratu... Mati samo što nije presvisla - priča Grandić.
