Izvor: Politika, 15.Mar.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Živeti od nemoguće misije
Posao filmskog producenta u Srbiji je svakodnevna trka s preponama
Slobodan Jocić Viki (65) bavi se poslom koji moćno zvuči a ustvari najviše liči na nemoguću misiju – on je filmski producent u Srbiji. U našoj zemlji je unosno biti pekar, apotekar, bankar, političar... Filmski producent!? Pa to je ozbiljan trkač preko prepona: državni fondovi za potporu filmu tanki, bioskopi se masovno gase, piraterija cveta – međutim, neko, ipak, uspeva i u takvoj situaciji da >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pravi filmove i da živi od svog posla.
Viki je osnovao Viktorija film još davne 1980. godine. Pravio je poznate domaće serije, između ostalih "Balkan ekspres" i "Vuk Karadžić", devet filmova ("Do viđenja u Čikagu", "Kordon", "Mrtav ladan"...), a upravo je završio snimanje filma "Četvrti čovek". Punih 12 godina bio je predsednik Udruženja filmskih radnika, neki stariji ga se sećaju i kao člana baletske trupe Borisa Radaka, radio je u produkciji Bitefa u vreme Mire Trailović, Festa, u zlatnom dobu Avala filma ("Ima ljubavi, nema ljubavi" s Oliverom Katarinom) kada je na čelu ove filmske kuće stajao Ratko Dražević, najduže se zadržao na Televiziji Beograd gde je producirao i šou programe "Obraz uz obraz", "Maksimetar", "Igre bez granice".
Ovaj čovek sa iskustvom, pre svega, voli film: tek kad spoji i ljubav i iskustvo, uspeva da ostvari cilj – snimi film ili TV seriju.
Najjeftiniji domaći film, objašnjava Jocić, košta 300.000 evra, prosečan 500-700 hiljada, dok ozbiljniji prelazi i milion. Recimo, komedija "Mrtav ladan" je koštala 700.000, "Kordon" pola miliona, a najnoviji "Četvrti čovek" skoro milion evra.
U strukturi troškova trećina otpada na honorare.
– Začuđujuće je da su naši glumci među skupljima u Evropi, strani koproducenti se najviše žale na visinu glumačkih honorara – kaže Jocić.
Po snimajućem danu glumcima se plaća 100 do 1.000 evra; u tek završenom filmu dvojica glumaca su probila plafon. Nadoknade za scenarija se kreću od 5.000 do 30.000 evra, međutim, neki domaći scenaristi su uspeli da svoj rad basnoslovno naplate, pominje se suma od 200.000 evra za jedan koproducentski film. Režiserski honorari su slični kao i za scenariste.
Druga trećina troškova filma otpada na zakup tehnike, a preostalih 40 odsto na scenografiju i laboratorijsku obradu.
Budžet domaćeg filma se puni iz tri državna fonda (republički, pokrajinski, gradski) koji daju oko trećinu troškova, eventualno konkurisanjem kod evropskog Euroimaža, zatim iz sredstava koproducenata i od prodaje autorskih prava nekoj od televizija. Otkup filma televizije plaćaju 20.000-30.000 evra dok se serija napravljena od filmskog materijala plati i celih 100.000 evra.
Naš sagovornik najveće probleme vidi u onome što dolazi posle urađenog filma – a to su bioskopi. Srpska mreža bioskopa je spala na nekih 80 sala i on smatra da je neophodno da se ovim problemom pozabavi država, da uloži u povećanje broja bioskopa da bi ostali van uticaja "mejdžersa" (multinacionalnih filmskih kompanija) koji nameću repertoar – čitaj: nisu skloni domaćem filmu.
Država ne sme da zaboravi, zaključuje vlasnik Viktorija filma, da je film najefikasnije sredstvo za ekspanziju nacionalne kulture.
Nenad Stefanović
[objavljeno: 15.03.2007.]
.jpg)
