Izvor: Blic, 15.Jul.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Živeo stečaj
Do kraja privatizacije u Srbiji ostalo je godinu i po dana i - 1.300 preduzeća, ako se ne računaju veliki državni „sistemi" i komunalna preduzeća, njih oko pet stotina, čija će privatizacija potrajati.
Tih „hiljadu i trista" čine uglavnom loše firme, koje za proteklih 5-6 godina tranzicije niko nije hteo da kupi. Za njih će, kako je najavio ministar ekonomije Mlađan Dinkić, biti organizovani „brzopotezni" tenderi, po 50 u jednoj nedelji; ko ne bude prodat, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ide u stečaj. U stvari, stečaj će biti sudbina najvećeg broja tih preduzeća.
Kad god se pomene stečaj, u Srbiji se svima digne kosa na glavi: i zaposlenima, i političarima, i najširoj javnosti. Kao da je u pitanju najstrašniji horor. Horor je ovo što se do sada dešavalo u tim preduzećima, to mrcvarenje i zaposlenih i kupaca i dobavljača.
Čemu služe preduzeća čije proizvode niko neće, u kojima se ne primaju plate, koja ne plaćaju svoje račune. Budimo pošteni, u tim fabrikama ostali su samo oni koji nisu imali gde da odu, koje niko drugi nije hteo.
Za te firme, stečaj može da bude samo spas. Da dođe neko, uzme zgradu, neku mašinu, nekog radnika (onog kojeg sam odabere, a ne sve, kao što mu nameće „socijalni program") i organizuje neku proizvodnju.
Ne bi to samo bio spas za to preduzeće, nego i za društvo u celini. Opstanak loših, tj. društvenih preduzeća koštao je Srbiju, a to znači građane Srbije, vas, od 2001. do 2006. godine, osam milijardi evra. Pa vi sad vidite.
