Izvor: Glas javnosti, 13.Dec.2008, 11:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Živeli su bolje
Oko tegle krastavaca okupila se cela porodica - glava kuće (inženjer bez posla), domaćica (penzionisani turistički vodič), kćerka (ekonomski tehničar bez prakse), zet (umesto diplome, čak dve opoziciono-partijske knjižice), dvoje unučadi (unuka u prvom osnovne, bez grejanja; unuk dogodine u obdanište koje će da mu, obećao je, izgradi Krkobabić, onaj malo mlađi). Zajedničko za svih šestoro je, dakle, da su „bez“, više nije ni važno bez čega.
Od ponedeljka su i bez >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << struje, od utorka bez kablovske, od srede bez telefona, od četvrtka bez gasa, od petka bez goriva. Danas je subota i od jutros su bez prebijene pare u kućnom budžetu. Zato su i bezecovali teglu, mada je i tegla bez krastavaca. Sem bez sreće, bez svega se može! - pokušava da filozofira inženjerska glava porodice.
A sreća ih zaista još nije napustila. Lanjska novogodišnja čestitka predsednika države (želja za sreću i svaki berićet što se tiče) - izgleda još drži.
U tegli od krastavaca, kao što stena na obali vremenom akumulira tragove bura i bonaci, sabrala se gomila svakojakog sitniša. Nad njom su minulih leta izvrtali džep kada bi se vraćali iz prodavnice, sa službenih i turističkih putovanja, u nju su sasipali kusur i sitnež iz fotelja i kauča, i tu usputnu ušteđevinu niko ni u šta nije računao. A pogledaj sad - na stolu hrpa američkih dolara u četvrtinkama i deseticama s reljefom Bele kuće, sa jedne, i likom začetnika sa druge strane. Šaka bakrenjaka od jednog centa. „In Gud nje Trust.“ Eno i bakarnih kovanica od pedeset rubalja, desetica sa reljefom drevnog Belgoroda; eno holandske sitnine od deset, dvadeset i dvadeset i pet centi s likovima uvek mladolikih kraljica. Iskrsne li prilika za Hag, jer saradnja još nije završena, možda će dobro doći, bar kao numizmatička vrednota u svetu preplavljenom evrom. Eno u gomili i norveških srebrenih kruna s likom Olafa Petog, dve-tri krupnije i petostruko vredne kovanice s peticom krupnom poput vikinške kuke. Na jednoj se propinje konjić, a na zlatnoj desetici kao da je Olafa i to s leđa ulubio britanski kuršum. Ukupno: svima po dve krune.
Sakupila se i koja stotina drahmi s peloponeskim kaletama i jonskim galijama, i granjem maslinovim. Eh, srećnih li vremena!
Odakle nam toliki tolari, čudi se zet. Iz Slovenije, odgovara tašta. Čist mesing, divi se zet. Unuka nabrala punu šoljicu dojče maraka. Ne važe, ali dete to ne zna. U ruci najmlađeg srećkovića iskrsnu novčić sa likom Elizabete. Taj još važi, ali to dete takođe ne zna. Bugarskih leva s likom Borisa kralja na konju i lavicom proburaženom kopljem, mađarskih forinti s čapljama, vencima lovora i kotlićima za paprikaš, i tog se nađe. U teglu je zalutalo i nešto kiparskog novca s grobom i Zenonovim likom kovanim po ugledu na Homera sa grčke pedesetice. Eh da je guverner Dinkić za njih znao!
Gle, evo i švajcaraca, klikće srećno udata srećkovićka mlađa, selektujući prstom novčić u vrednosti od po pet nečega, da li stotih ili hiljaditih delova konfederalnog franka. Tri puta po deset, plus još dvadeset nečega, plus srebrenjaci od jednog franka. Glava porodice selektovao desetak hiljada lira vrhunskog dizajna, a naći će ih se još.
Sa kratkog putovanja kroz svet i vreme, na kraju se familija ponovo nađe među svojima. Sem petoparaca veličine dugmeta na košulji, kovanih na Topčideru poslednjih sati prošlog stoleća, i osim šaku-dve nevažećih pedesetica, nabroja se puna šibica jelašićevki od po dvadeset dindži. Taman za tri sveže vekne!
Kriza je, dabome, svetska. Ali to što je od sveta ovde ostalo - ili više ne važi, ili su već drpili.
