Izvor: Politika, 30.Apr.2013, 13:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Živeli
„Da li bi ste želeli da probate?” - pitala sam učtivo na perfektnom engleskom jeziku smešeći se faustovski.
Zgodan Nepalac sa porculansko belim zubima, u uniformi britanske vojske, sa mnoštvom ordenja i naravno nepalskim nožem iznad opasača, sa ogromnom sigurnošću je uzeo čašu, salutirao mi i vojnički precizno uzviknuo:
„Živeli” - na srpskom jeziku.
Moj đavolski smešak je nestao.
„Daj još” - iznenađujuće brzo je ispružio >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << desnu ruku.
Okrenula sam se okolo da proverim gde sam - Rejčel je razgovarala sa svojim tek stečenim mužem, Nepalcem koga je dovela iz nekog sela na šest sati vožnje od glavnog grada.
Sa desne strane videla sam Karen kako nežno razgovarasa Džejmsom koga je upoznala preko internet agencijeza posredovanje. Tamo je bila i Debi koja je razgovarala sa Fran o najefikasnijem načinu reciklaže plastike.
Rejčelin otac je držao knjigu „Crno jagnje i sivi soko” na engleskom jeziku koju sam mu pozajmila a koju je danas trebalo da mi vrati.
Znači sve je u redu, ja sam definitvno u Engleskoj, na Rejčelinom venčanju a ovo ispred mene je zgodan Nepalac koji priča srpski.
„Mnogo je dobra” - nastavio je na srpskom i nagnuo i drugu čašicu sa veštinom na kojoj bi mu pozavideli i naši domaći ljubitelji lozovače. Nije trepnuo, nije pravio grimase i uživao je.
„Da vam sipam malo u flašu pa da imate kod sebe?” - pitala sam gostoprimivo kao da je moja svadba.
„Da, molim vas. Odavno nisam pio rakiju.” - nastavio je Paša, nepalski kapetan u britanskoj vojsci, koji je bio stacioniran u Bosni. Sa ponosom mi je pokazao medalju Ujedinjenih nacija koja se presijavala na jakom suncu.
Ručak provodim malo dalje od novostečenog prijatelja Nepalca ali ga čujem kako veselo nazdravlja vičući „živeli” na zaprepašćnje ostalih gostiju.
Stolovi za ručak su mali i stolice su još manje. Sedimo u bivšem svinjskom oboru, na nekadašnjoj farmi, gde nas niska tavanica pritiska i gde svetlost dolazi samo kroz jake lampe postavljene ispred nas. Nervozni smo, vruće nam je i nemamo dovoljno alkohola u sebi da se opustimo i zaboravimo na ne baš najbolju organizaciju.
Alkohol za vreme ručka nije besplatan a svoj nije dozvoljeno uneti. Moja flaša rakije koja se nalazi u drvenoj kutiji sa malim otvorom izgleda kao kućica za ptice i verovatno je to bio razlog što je završila kraj mojih nogu. Polako je izvlačim iz kutije i sipam u čašu za vino nadajući se da niko nije primetio moju ilegalnu radnju.
Nervozni muškarac koji se predstavio kao Ben pita da li može da dobije šta god da pijem. Znam da je musliman i nisam sigurna da li zna da je alkohol u pitanju a opet toliko se oseća da je i Anita, Amerikanka udata za Irca i koja sedi na kraju stola, izrazila želju da proba bar jedan mali cug, ako ima. Dok sipam Bendžaminu rakiju on me ljubazno pita odakle sam. Izgovaram ime svoje zemlje tiho skoro postiđeno a on mi odgovara sa podignutom čašom i kaže:
„Živeli „ - na srpskom.
„Moja eks devojka je bila od Srbija” - nastavio je sa pogrešnim padežom ali sa predivnim akcentom i vragolasto se smešeći dodao na Engleskom:
„Nemoj da kažeš mojoj ženi.”
Ben je iz Izmira, srećno oženjen sa klincem i u večitoj želji da se vrati kući, kao i svi mi. Nostalgičnu konverzaciju nastavljamo o nedostatku dobre kafe i poreklu reči džezva. U međuvremenu Anita, bivša stujardesa, a sada uspešna direktorka kompanije koja se bavi uvozom alkohola, pita iz kog dela Srbije dolazim dok ispija drugu čašu rakije.
„ Aaaaa...mi smo imala studenta iz Beograda. Pravio je predivnu gibanicu. Da i on je donosio rakiju...Vi tamo u Srbiji baš znate da uživate.„
U tom trenutku prilazi Rejčel sa svojim mužem da nazdravi sa čašom vina. Anita je nudi rakijom kao da je njena i Rejčel, naravno ne odbija. Ohrabljena stavljam flašu na sto tužna što sam ostavila onu drugu kod kuće.
Nazdravljamo sa jednim glasnim „ŽIVELI!!!"
Ms Mila Gardiner
objavljeno: 30.04.2013.
