Izvor: Politika, 17.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Žikina kuća spokoja
Valjevo – Kao i većina staračkih domova tako je i "Kuća dobra Despotović" smeštena na periferiji grada. U živopisnom selu Popučkama nadomak Valjeva, na porodičnom imanju dr Živorada Despotovića. Dom je počeo da radi pre godinu dana i prvi je u privatnom vlasništvu na prostoru Kolubarskog okruga. Dom može da primi 26 korisnika od kojih je većina u poodmakloj starosti i sa svim problemima koje ona nosi. Mnogi su u ovu komfornu i toplu kuću došli da na dostojanstven i čoveku >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << primeren način nestanu sa ovog sveta, ali pokazalo se, za kratko vreme, da mnogo više njih doživi takvu transformaciju da ih rodbina naprosto ne može prepoznati.
U Žikinu i Mirinu kuću, kako podstanari vole da kažu, stigli su iz Amerike, Švajcarske, Crne Gore, Kragujevca, Obrenovca, Lazarevca i celog valjevskog kraja. Od domaćina saznajemo da su u pitanju Srbi i Romi koji su deo radnog veka proveli negde u inostranstvu s neodoljivom željom da stare dane "krckaju" u domovini.
– Nije to samo jedini razlog, jer ova vrsta smeštaja i usluga u inostranstvu jako mnogo košta. Pravo bogatstvo. Inače, u ovoj kući, odnosno domu, na snazi je staro medicinsko pravilo: da se ljudima prilazi sa one strane koja nikoga ne boli. Mislim i na korisnike kao i na osoblje koje ih neguje. To stalno naglašavam svojim saradnicima, jer bez tog pravila nema ravnoteže.
S druge strane, ovo nije stacionar niti bolnica već ovde ljudi ostaju do kraja života i zbog toga stvaramo atmosferu proširene porodice, odnosno nekakvog mini grada u kojem svako ima svoju poziciju. I najmanji kutak unutar doma je pokriven video-nadzorom što znači da je situacija kontrolisana i bez iznenađenja – objašnjava dr Despotović.
Bez obzira na prisustvo i angažovanje određenog broja stalno i povremeno zaposlenih, "Kuća dobra Despotović" je porodični biznis u koji su, pored vlasnika, uključeni njegova supruga Mira kao i sinovi lekar Radivoj i poljoprivredni inženjer Božidar. Naš domaćin se saglasio s tim, ali je u isto vreme poskočio sa stolice obrativši se rečima da veruje da će list "Politika" biti jedan od prvih koji za pisanje o radu doma neće tražiti novčanu naknadu.
– Nisam mogao pretpostaviti šta će se sve dešavati s računicom kada sam počeo da radim. U javnosti postoji mišljenje da ako jedan korisnik za boravak plaća 400 evra mesečno meni ostaju velike pare. Računica govori da ako tu sumu podelite ona dnevno iznosi 1.100 dinara po korisniku za smeštaj, ishranu, grejanje, održavanje i danonoćno bdenje nad njima uz naknadne izdatke za zaposlene i obaveze prema državi. Kada sve to namirim meni ostaju mrvice. Ono što me je posebno iznenadilo i pogodilo jeste to da za godinu dana u ovu kuću niko nije doneo ni jabuku. Od nevladinih organizacija, donatora i države ni traga ni glasa. Niko za praznik da nam pošalje čestitku kao kao da ovde borave vanzemaljci. Svi nas gledaju spolja a pomoć i podrška o kojoj govorim nije potrebna meni, već ustanovi. Ovde je život i stvarnost, ali to nažalost osim mene i mojih saradnika niko ne primećuje – veli dr Despotović.
Naš domaćin uz ovu rezignaciju nije posle godinu dana rada istakao belu zastavu. Naprotiv, čini ozbiljne i vidljive napore na uvećanju kapaciteta i stvaranju novih sadržaja za još prijatniji boravak korisnika. Pri tom nas podseća na jednu mudrost koja je inače i neka vrsta njegovog životnog kreda a koja veli: "Dan što ga čovek pokloni drugom nije gubitak, već dobitak". Punih 12 godina u njegovoj kući u Popučkama besplatno je bilo smešteno 17 izbeglih lica s područja Slovenije, Hrvatske i BiH. Tada su i postavljeni temelji današnje "Kuće dobre Despotović" koja ima sve preduslove da postane – predobra!
--------------------------------------------------------------------------
Smeh i suze
U besprekorno čistim i opremljenim dvokrevetnim sobama s centralnim grejanjem, kupatilom i televizorom, kao i ukusno sređenim zajedničkim prostorijama, naizmenično se smenjuju smeh i suze. Od korisnika među kojima najstariji ima 90 a najmlađi 70 godina, kako nam je rečeno, to nije nikakvo iznenađenje. Ivanka Smiljanić, iz okoline Ljiga, priča da je u Arizoni (SAD) provela 18 godina i kada je osetila da je godine pritiskaju kategorično je zatražila od dece da starost provede u nekom od domova u Srbiji. Kaže da se nije pokajala što je toplinu našla kod dr Žike.
Beba Jeremić, iz Valjeva, bivša službenica "Krušika", veli da joj je žao što ranije nije došla u dom i oslobodila decu silnih obaveza i maltretiranja.
Doktora mašinstva Arsenija Spasića, iz Cetinja, zatekli smo kako prati prenos iz Narodne skupštine. Odmah je ugasio televizor i zamolio da pažljivo pročitamo tekst koji ga je naveo da krene u akciju pomoći jednoj teško povređenoj devojci iz Grčke.
Dok smo odlazili Mihajlo Mićić, koji je duže vreme živeo i radio u Parizu, na francuskom jeziku pitao je u kojim novinama će izaći priča o "Kući dobroj Despotović"...
[objavljeno: ]
