Izvor: Blic, 11.Nov.2009, 06:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zid i zidovi
Rušenje Berlinskog zida s pravom se svrstava u zvezdane časove čovečanstva jer je taj događaj i doslovce predstavljao istorijsku prekretnicu, onaj čuveni kopernikanski obrt koji je u potpunosti preobrazio političku sudbinu Nemačke i Evrope ali, bogme, i celog sveta. Bio je to uvod u ujedinjenje Nemačke, krah komunizma i osamostaljenje država u Istočnoj Evropi i, najzad, kraj hladnoga rata. Mada je i to dovoljno da se zbivanjima od pre dve decenije prida epohalni značaj, pad Berlinskog >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << zida je takođe imao ništa manje simbolično značenje. U emocionalnom smislu možda još i veće jer je, ne samo u Nemačkoj, doživljen kao raskid sa totalitarnim sistemom koji je slepim i gluvim zidom razdvajao ljude i narode. Pad zida je zbog toga i proizveo tako veliki zanos, pravi cunami osećanja, u koji su utapane dotadašnje malodušnosti i strepnje. I politički i još više emocionalni zamajac, činio se tada dovoljnim da pokrene još značajnije promene u kojoj bi se cela Evropa ujedinila, a planetarne nejednakosti bile ublažene.
Uprkos neporecivog napretka u tom smislu, pre svega u Evropi, jedinstvena prilika nije iskorišćena. Srušen je Berlinski zid, ali su, naročito na Balkanu, još određenije na prostoru nekadašnje Jugoslavije, podignuti novi. Ne sasvim bez pomoći i učešća onih koji su se jednog zida oslobodili. Pošteno govoreći, za to su svi, manje ili više, krivi. Amerika ishod hladnog rata nije doživela kao mogućnost za izgradnju novih, ravnopravnijih međunarodnih odnosa, već kao potvrdu svoje arogantne predvodničke uloge. Evropa se nije oslobodila podozrenja prema narodima koji žive na istoku kontinenta. Da i ne govorimo o nedopustivoj pristrasnosti ili makar komotnosti koju je ispoljila u komadanju Jugoslavije. Politički vođi, ali i narodi u njoj su, najzad, u propasti komunizma više videli priliku za „oslobađanje” nacija nego za slobodu čoveka. Slepi za rušenje Berlinskog zida, revnosno su, otuda, počeli da se ograđuju svojim malim, balkanskim zidovima.
Evropa bi, stoga, u času kada s pravom slavi svoje zvezdane trenutke, morala da ima na umu da će Stari kontinent istinski biti slobodan i nedeljiv tek kada poruši i preostale novopodignute zidove. Građevinsko iskustvo iz Berlina od pre dve decenije bi za to moralo da joj bude dovoljno.
