Izvor: zena.blic.rs, 08.Mar.2015, 20:56   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Žene heroji: One su pobedile rak

U Srbiji godišnje od karcinoma oboli oko 33.000 ljudi, a 21.000 umre. Mnogi u vašem okruženju za koje ne znate i ne slutite bore se protiv te bolesti. Retki od njih pobeđuju. Kako? Ove tri žene su u tome uspele.
.

.

.

.
Milica Šimonović (17), srednjoškolka, Šabac: Sažaljenje me je najviše bolelo

Milica Šimonović

Akutna limfoblastna leukemija mi je dijagnostikovana u novembru 2008. godine. Tada sam imala 11 godina i roditelji mi nisu odmah rekli od čega bolujem. Posle nekog vremena sam, iz razgovora s drugom decom na odeljenju, sama zaključila o čemu se radi i od čega se lečim.

U početku mi je bilo veoma teško jer do tada nisam ni znala šta je rak, nisam znala kako se leči, koje su posledice terapije, ni šta će mi se sve događati, ali kasnije, kako je vreme prolazilo, dobila sam nove informacije i bila svesna toga da mogu da se izlečim. Tek sam odnedavno postala svesna toga da sam preživela nešto strašno i teško.

Svi su u početku bili zbunjeni i nesvesni toga šta se zapravo desilo. Moji roditelji su razvedeni još od mojih ranih godina, i ja sam odabrala da živim s tatom. U bolnici je prvo sa mnom bila mama, a zatim tata. Verovatno ne mogu ni da zamislim kako je roditelju koji gleda svoje bolesno dete, ali mislim da su se za takvu jednu situaciju odlično snašli.

Oboje su se sklanjali od mene da ne primetim kada im je teško. Nakon par godina, kada su mi ispričali neke stvari koje isprva nisam znala i nisam mogla da shvatim, uvidela sam da im je bilo još teže nego što sam mogla i da zamislim. Moram da kažem da ih, pogotovo tatu, smatram zaista jakim ljudima. Sećam se da sam se često šalila na račun svoje bolesti. Kažu da je crni humor vid mehanizma odbrane.

Lečenje je trajalo šest meseci. Za to vreme, lakše mi je bilo da prespavam mučnine nego da ih trpim celog dana. Izlaz sam tražila i u knjigama i muzici. Tata mi je bio najveća podrška i na razne načine se trudio da mi olakša. Skoro svaki dan mi je donosio poneku knjigu. Takođe je na odeljenju bio psiholog, koji mi je pružio veliku podršku. Kada sam shvatila da terapija deluje i da se bolest povlači, bila sam prezadovoljna i presrećna.

Onima koji se trenutno leče poručila bih da se nikako ne predaju. Bitno je da ne gube nadu i da veruju u izlečenje. Onima koji se susreću sa osobama bolesnim od raka savetujem da pokušaju da im pruže što veću podršku i da ne pokazuju sažaljenje. Mene je to najviše bolelo.

Milkica Dimitrijević (23), student psihologije, Beograd: Odlučila sam: Moram da se prilagodim

Za 18. rođendan, od života sam dobila specijalni „poklon“ - rak. Osteosarkom, oblik raka kostiju.
Bila sam tužna prvih nekoliko dana. Onda da sam odlučila: ovo je nova životna situacija i moram da joj se prilagodim. To je značilo da će neki moji planovi morati da sačekaju realizaciju. Šok je pogodio celu porodicu, ali svi smo odmah potražili načine da se što pre prilagodimo. Nisam govorila ljudima da imam rak da bih izbegla sažaljenje, patetiku i nepotrebne savete. Svi koji su znali u početku su bili veoma uzdržani, ali su vremenom počeli da prate moje shvatanje bolesti, šale, crni humor.

Samo saznanje o bolesti me je učinilo zrelijom. U oktobru 2009, počela sam onkološko lečenje na pedijatrijskom odeljenju Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije. Lekari, psihološkinja i medicinske sestre su mi detaljnije objasnili kako će izgledati lečenje... Tokom lečenja, teško je sve vreme biti pozitivan i jak. Trudila sam se da se oslobodim negativnih emocija, da ne potiskujem. Nisam razmišljala o ishodu, već sam išla korak po korak.

Fokusirala sam se na terapije pojedinačno, i na operaciju. Kad god sam mogla, čitala sam, gledala crtaće, filmove, serije, emisije, spremala prijemni iako tada ni srednju školu nisam bila završila. Šale na sopstveni račun oslobađaju i pomažu da se prihvati situacija. Takođe, porodica, društvo sa onkologije, iz škole, kraja, psihološkinja, medicinske sestre i lekari u različitoj meri su mi pomagali da se psihički bolje osećam i da očuvam pozitivnost.

Nisam razmišljala o tome da li se kancer povlači ili ne. Više sam gledala da li će operacijom biti ceo uklonjen. Kada sam saznala da jeste, laknulo mi je i fokusirala sam se na preostale terapije.
Kad sam završila lečenje, bila sam zbunjena. Odjednom je trebalo da se vratim u tzv. normalan život, ali je to „normalno“ potpuno drugačije. Počele su kontrole koje su donosile nove strahove i stresove. I to sam prebrodila. Neka moja poruka je citat Al Paćina iz filma „Miris žene“: „Za amputaciju duha ne postoji proteza“.

Jelena Pantić (37), psiholog, Novi Sad: Bolest je došla kao vapaj moje duše

Od osobe koja nema nikakve zdravstvene probleme, bukvalno preko noći sam postala osoba koja ima tumor na debelom crevu, koji je sutradan operisan, a nakon dve nedelje sam saznala i to da je bio maligni. Prvo je usledio šok, pa onda suze, ali uspela sam brzo da se saberem.

Slede hemoterapije, pa kontrola na kojoj su otkrili metastazu na jetri, jače terapije, još jedna operacija, još terapija i, što se mene tiče, kraj cele priče oko bolesti i početak novog, pravog života.

Sve to sam dobro podnosila, najviše zahvaljujući susretima s ljudima koji su prošli isto i izvorima podrške koje sam pronalazila u hodu. Saznala sam za dokumentarni film „Bog ima poslednju reč“, u kojem sveštenici, ali i lekari sa Instituta u Sremskoj Kamenici, svedoče o čudotvornim izlečenjima, i to me je jako umirilo i dalo nadu i veru da ću ozdraviti i nastaviti sa životom.

Malo nakon toga sam saznala za knjigu „Ljubav, medicina i čuda“ doktora Bernija Zigela, u kojoj on takođe navodi slučajeve naizgled čudotvornih izlečenja. Ideja da ima leka i da mnogo toga zavisi od mene me je držala. Možda će zvučati čudno, ali mnogo lakše su mi pale i operacije i hemoterapije nego život pre bolesti, kada sam sebe sputavala na razne načine, pokušavala da se ukalupim u neke ustaljene obrasce kako treba živeti. Decenije takvog života su mi bile ogroman stres i verujem da me je to i dovelo do bolesti.

Verujem da je bolest bila vapaj moje duše da konačno stvarno obratim pažnju na nju, da shvatim šta je stvarno važno, a šta je stvarno nebitno. Osećam da sam u značajnoj meri savladala tu najvažniju lekciju u životu i da nema bojazni da će se bolest vratiti jer nema razloga. Ne osećam više tu težinu i pritisak koje sam osećala veći deo života, a osećam radost življenja kakvu nikada pre ovog iskustva nisam doživela.

Ono što mi je sigurno pomoglo jeste moj pozitivni pristup bolesti i pravilno shvatanje šta to znači. Shvatanje da to nije ni presuda ni neka kazna, nego samo poziv da se preispitam. Fokus na život, na zdravlje, na ljubav prema sebi, na sadašnji trenutak, uživanje u svakoj sekundi života i pronalaženje razloga za radovanje u svemu. Pomogla mi je i podrška najbližih, kao i ljudi koji su prošli kroz slično iskustvo. Pisanje tekstova za blog i vođenje stranice na Fejsbuku su mi mnogo značili. Dok se sve to događalo dobijala sam poruke poput „svetu su potrebni ljudi kao što si ti“, „piši nam još dugo, dugo, trebaš nam“ i slično.

To mi je mnogo značilo. Ono što mi je smetalo i otežavalo priču jeste sveopšta histerija oko toga kako je hemoterapija samo način da farmaceutska mafija zgrće pare, kako lekari nikoga nisu izlečili (što je velika LAŽ i biću slobodna da kažem način da neka druga, alternativna mafija zgrće pare), histerija oko toga šta ne sme, a šta mora da se jede, čudotvorni pristupi, preparati i biljke koje leče rak na svakom koraku, što nije istina.

Istina je da nema jednog univerzalnog leka, ali ga na sreću ima. Da, neko se izlečio hraneći se na određen način, a neko se izlečio uz pomoć hemoterapije. To je istina.

Nastavak na zena.blic.rs...