Izvor: Danas, 26.Nov.2015, 12:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Žena koja plače
Ako sam izabrao pravi dan, dodaću da je bila rana jesen. Duvao je svež vetar i nebom su lenjo proticali sivi oblaci. Stanica je bila pusta, pa proverih red vožnje: jedna osamnaestica je tek otišla. Zato sam odlučio da odšetam do oboda šume; vratiću se upravo za sledeći tramvaj.
Većina Norvežana - zapravo, većina od onih nekoliko desetina Norvežana koje sam do tada bio upoznao - jesu prijatni, pouzdani, ljubazni ljudi, ali istovremeno suzdržani, bar u prvo vreme. Da >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << li to važi i za nju? Ova nacionalna uopštavanja - čak i pod pretpostavkom da upoznam mnogo više Norvežana, a da moji utisci ostanu isti - ne govore ništa o ovoj osobi, o ženi koja stoji pored ograde mosta, udaljena desetak metara od mene, i plače.
Približavao sam se. U vidokrugu nije bilo nikoga osim nas, ništa nisam čuo izuzev udaljenog cvrkuta, i zato se osetih izdvojenim, odgovornim za nju. Ako nam se pogledi dodirnu, biću zarobljen.
Ona ničim nije pokazala da me je spazila. Grešim li kada mislim da nijednog trenutka nije pogledala k meni? Možda me je, ipak, videla, još dok sam se spuštao niz padinu, i sada se pita šta ću učiniti. Ako prođem, hoće li pomisliti da sam neosetljiv? Ako priđem, hoće li pomisliti da sam nametljiv?
Šta bi ona uradila na mom mestu? Da li bi zastala zbog mene? Da li bih ja želeo da neki neznanac zastane u takvim trenucima? Verovatno ne bih, ali to ne znači da sada mogu tek tako da prođem kao da se ništa ne dešava.
Samo me je nekoliko koraka delilo od mosta. Možda će joj biti neprijatno što je nepoznat čovek primetio njene suze, pomislih, te pogledah u stranu, kao da nešto osmatram u šumi.
Verovatno je moja obazrivost preterana, a ova nedoumica nevažna, objašnjavao sam sebi, pošto ona ne vidi ništa osim svog bola, te ću biti samo silueta koja promiče obodom njenog rastresenog pogleda.
Odlomak iz knjige "Svetlost na vodi", izdavač: Arhipelag
.jpg)
