Izvor: Blic, 26.Mar.2011, 01:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zemlja sreće
Da li u Srbiji postoji granica između šale i poruge. Gde je granica između namere da nekoga nasmejete i želje da neko bude ismejan. U zemlji u kojoj caruje tabloidna svest i savest, u državi u kojoj je sve dozvoljeno kada treba oblatiti neistomišljenike, a sve zabranjeno kada valja odbraniti sebe i sopstvene zablude, ova granica je odavno ukinuta.
Ona se prelazi olako, uz sveopšte odobravanje krda i čopora, koje će u transu aplaudirati progoniteljima i zviždati progonjenima, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << sve dok se jedinke iz krda i same ne nađu u društvu progonjenih. A onda progonjene izoluju u stado koje se napasa na pašnjaku rezervisanom isključivo za crne ovce, gde se ne zna ko će ga gorim mukama moriti. Da li čobani, da li vuci i kurjaci, da li sami ovčarski psi koji bi po definiciji trebalo da čuvaju stado.
Pratim nasrtaje na jednu mladu devojku članicu Demokratske stranke, tačnije iz podmlatka te stranke. Sećam se stotina uhapšenih i prebijenih ljudi koji su bili u Demokratskoj omladini i koji su u jedno zlo i opako vreme postradali samo zato što su verovali u ideju normalne evropske Srbije. U kojoj će se normalnost dokazivati uspehom na svim poljima, ali i pravom na grešku prilikom početničkih koraka. Pa čak i ako se ti koraci završe padom na bini postavljenoj u znak sećanja na Zorana Đinđića. Pratim medijski linč i seksističke ispade i iživljavanje koje trpi jedna do juče nepoznata devojka koja veruje da se u Srbiji može normalno živeti čak i kada se ispolji mala trema ili slabost u javnom nastupu. Zahvaljujući svetu globalnih komunikacija, njen gaf je videlo blizu milion ljudi. Možda i više. Ali niko, ali ama baš niko zbog njene treme, zbunjenosti, možda i uplašenosti, nije i neće postradati.
Naprotiv, zbog nekih drugih izgovorenih reči koje su se čule i u Skupštini i na mitinzima i na stranačkim promocijama postradali su milioni. Da ne pričam kakve sam tek besmislice čuo od nekih svojih političkih protivnika za govornicom u Parlamentu. Ali njima se niko niti smeje, niti na njih i ukazuje. Jer zapravo tu i nije reč o gafovima, tremi i trenutku slabosti. Već o nameri da se proizvede zlo. Pa iako smo se nekim rečima nekada smejali, vrlo brzo su suze od smeha ustupile mesto suzama očaja.
Srećna je ona zemlja u kojoj je najveći problem gaf mlade devojke na prvom iskoraku na političku scenu. Još su srećniji oni ljudi koji ne znaju za veću nesreću od te.
