Izvor: Politika, 10.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zemlja bez granica – Laponija
Laponija se ugnezdila u evropskom ledenom pojasu, visoko u njegovim nedrima, tamo gde polarni krug seče najsevernije krajeve Norveške, Švedske, Finske i Rusije. Oni koji misle da je Laponija zasebna država, greše: to jeste područje koje ima svoj narod, jezik, običaje, kulturu i tradiciju. Sve to ima, ali nema – državne međe.
Tu, u nedođiji za mnoge smrtnike ovoga sveta, živi jedan narod za koji kažu da je u borbi za golu egzistenciju uspeo da dobije bitku s prirodom, koja je ovde >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i surova i raskošna.
Na norveškom "Laponci" je sinonim za nomade. A oni sami sebe nazivaju "Samerci". Slobodno krstare teritorijama četiri države bez pasoša, tamo kud ih vode njihova stada irvasa po kojima su i poznati.
Kako u savremenom i urbanom svetu svaki čovek mora da ima državljanstvo, to svako laponsko pleme ima državljanstvo zemlje u kojoj provodi najveći deo godine.
Postoji više statističkih podataka (pitanje je koliko su pouzdani) da ih ima 25.000 u Norveškoj, 17.000 u Švedskoj, 4.000 u Finskoj i oko 2.000 u Rusiji.
Naučnici su se bavili istorijom ovoga naroda i zaključili da je njihova prapostojbina Ural: odatle su krenuli pri kraju ledenog doba s krdima irvasa koja su se povlačila sa severa uporedo s povlačenjem leda. Od tada pa do danas oni verno prate irvase. Zato ih često nazivaju narodom irvasa.
U porodičnim grupama koje se nazivaju "site", polako putuju sa svojim imetkom, uporedo sa smenjivanjem godišnjih doba u polarnom krugu. U zimskim mesecima su u podnožju planina, a po lepom vremenu u planinama. U oba slučaja imaju svoje – "kuće": brvnare i šatore.
S proleća, kada stado irvasa zastane i njihovi pastiri s njima, tu nikne logor. Dok irvasi tragaju za mahovinom ispod snega i mladim lišajevima priljubljenim uza stene, Laponci počinju da grade privremene domove. Sa tovarnih irvasa skidaju sav svoj imetak – šatore koji se nazivaju "kiti".
"Kiti" se postavljaju na okvire načinjene od drvenih motki. Na zemljani pod se postavljaju "prostirke" od grančica i šiblja. Centralno mesto u domu Laponaca jeste – ognjište. Na njemu se priprema hrana za ukućane. To su jela od tek ulovljene ribe iz zaleđenog potoka nadomak šatora ili, češće, od sušenog ili zamrznutog mesa irvasa.
Postoje i njihova sezonska boravišta, a to su mesta na kojima se rađaju mladunci irvasa. Čim mladunci ojačaju polazi se dalje, jer nomadski narod i nema stalno mesto boravka. Vekovima tako: istim putevima, stazama i bogazama, da se stigne u planine i sagrade kolibe u kojima mnoge "site" svake godine provode leto. Ukoliko nema dovoljno koliba za sve porodice, Laponci se late posla. Za tili čas, vredno radeći svi, i odrasli i deca, i beskućnici i oni koji imaju kolibe, sagrade nove. Onoliko novih koliko nedostaje. Nove i dovoljno otporne na hladne vetrove koji ovde često duvaju. Bez eksera, bez cigle, betona... A jedna prostrana koliba skriva sve blago kojim jedan Laponac raspolaže: to su obično deca u društvu jednog dobro obučenog psa da im bude dadilja, da bi majka bila slobodna da se nesmetano bavi svakodnevnim domaćim poslovima. Laponska vredna žena podrška je i deci i mužu i na nju oni uvek mogu da se oslone.
Izvorni "Samerci" dobijaju iz generacije u generaciju na dar lepotu prirode koja ih okružuje i želju da putuju poput svojih predaka, čuvajući autentičnost. Zvezde im kazuju koliko je sati, nebo kakvo ih vreme sutra očekuje, žive skromno i zadovoljni malim. Ipak, duž svojih putanja oni uspešno grade i hramove. Pre nekoliko stotina godina njihovi plemenski bogovi su bili sunce, grom, vetar, a u 17. veku u Laponiju su stigli misionari da ih nauče hrišćanskoj veri i tada se ceo ovaj narod pokrstio.
I škole su dosegle do ovih ljudi van prostora i vremena, jer im švedska vlada šalje učitelje, koji putuju i sele se zajedno sa "sitima", a časovi se odvijaju u "kati", šatoru posebno načinjenom i namenjenom za tu svrhu.
Zimi se Laponci sele u stalna zimska boravišta. U to vreme idu na pijace u gradove da bi prodali svoje rukotvorine i sreli se sa ostalim sunarodnicima. Plemena se prepoznaju po šarama na ženskim šalovima i čipki na ivicama kapa, kao i po muškim kapama, kojih se ovaj narod vekovima unazad ne odriče.
-----------------------------------------------------------
Deda Mraz ima ofis
Nema deteta koje ne želi da mu Deda Mraz donese novogodišnji poklon. A Deda Mraz živi u finskom delu Laponije.
Kako se novogodišnji praznici približavaju to je jasno da se on, baš ovih dana, sprema da krene iz svog zavičaja, poznatog kao Korvatunturi, ka deci koja ga željno očekuju.
On ima svoje selo i kuću u njemu. Ima Deda Mraz i svoj ofis u koji se svakodnevno sliva više hiljada pisama iz celog sveta.
Prethodnih godina do njega je već prispelo oko osam miliona dečjih pisama, a samo ove godine do sada ih je prispelo više od 600 hiljada iz 150 zemalja. Najviše mu pišu deca iz Velike Britanije, Poljske i Japana.
Savremeni Deda Mraz ima i-mejl pa mu se deca javljaju i preko interneta.
A Deda Mraz, kaže se na sajtu o Laponiji i Laponcima, vodi računa o prispeću svih pošiljki i ulaže veliki napor da svakom detetu odgovori jer za njega su deca – najvažnija.
-----------------------------------------------------------
Zašto je odeća Deda-Mraza baš crvena
Bez obzira na to kako ga zovemo, Deda Mraz, dobroćudni starac koji deci za Novu godinu donosi poklone, odenut je u crveni plašt i ima crvenu kapu. Ali, nije uvek bilo tako.
Sve do početka tridesetih godina prošlog veka taj simpatični deka pojavljivao se u raznoj odeći koja je podsećala na odela starih pastira. To što danas ne može da se zamisli bez crvene odeće zasluga je Koka-Kole, proizvođača poznatog osvežavajućeg napitka. Naime, 1931. godine ova kompanija preduzela je veliku prednovogodišnju reklamnu kampanju u kojoj je glavna ličnost bio Božić-Bata, od glave do pete odeven u – crveno.
[objavljeno: ]
