Izvor: Večernje novosti, 01.Avg.2018, 22:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Željko Samardžić: Moj put još traje

Popularni pevač za “Novosti” o slavi, mladosti, porodici, rodnom gradu: Sumnjam da postoji neko ko ne voli zavrteti poneki film iz mladosti Željka Samardžića ćete, tokom leta, najčešće pronaći na moru, u barci, upletenog u tišinu i uspomene, ili na obali, uz pesmu, vino i drage ljude. Iako je čovek Neretve, svoj mir je pronašao uz „bonacu“ Jadrana, daleko od uzburkanih voda, iznad kojih je prešao sve sudbinske mostove i došao do onih godina u kojima zna >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << gde mu je srce, gde sidro, a gde sreća. Uvek između Mostara, Beograda i Bokokotorskog zaliva, velikih koncerata, neprolaznih pesama, važnih uspeha i bolnih sećanja, nostalgije i radosti, prožima se i plete njegova životna priča, prepuna iskušenja, i njegova muzika, prepuna emocija. Obe opisuje na sebi svojstven način, slikovito i iskreno, pomalo poetski, pomalo boemski, na momente setno, ali uvek sa optimizmom. Više od dvadeset godina je prošlo od kada je naručio još jedan viski, ne sluteći da će, uz njega, ponovo izgraditi život. Mnogo toga se od tada promenilo, ali ne i jedna stvar koja sažima sve. “Umostarena duša”. * Prešli ste šezdesetu. Ostvarili toliko toga. Šta vam, iz godine u godinu, donose sve belja kosa i sve izraženije bore? Novu vrstu životne radosti, mudrost ili setu? - Radost i sreću je teško definisati. Koliko je čovek zadovoljan zavisi od njegove sposobnosti da od svog života napravi ono što želi i što ga čini srećnim. Ali opet, koliko god znao, na to ne utiče samo on i to svakako nije uslovljeno godinama. Kao ni seta. Znala me je prodrmati i sa dvadeset. Dovoljno je bilo da čujem “Mostarske kiše” ili Šerbedžijinu recitaciju Arsenove pesme “Ne daj se, Ines”. Godine se nekako provuku, kao lopov, na prstima, neprimetno. Tek me poneki bol u leđima ili trenutak kad zaboravim deo teksta omiljene pesme, podseti da su one tu i da će svakodnevno, drsko i nekažnjeno, krasti po neko parče onoga čime se, u mladosti, razbacujemo, i ne sluteći pravu vrednost. Trebalo bi da smo, sa toliko životnog iskustva, mudriji, ali mislim da mudrost ne ide uvek pod ruku sa godinama. Nagledao sam se i naslušao i previše onih, koje, samo zbog respekta prema broju godina, ne mogu imenovati. Kao kad kupite trešnje ili šljive na pijaci. Uvek se provuče po neka kvarna i crvljiva. Tako vam i godine, u paketu, podvale i ono što bi ste, najradije, bacili u smeće. * Postoji li „žal za mladost“ i u čemu najviše? - Mladost je divna sama po sebi. Sumnjam da postoji neko ko ne voli zavrteti poneki film iz mladosti. Retki su oni koji, osim svoje starosti, nemaju neki drugi, lepši dokaz da su živeli. Mladost imamo da bismo pravili gluposti, a starost da bi za tim glupostima žalili. Hvala bogu da svako životno doba nešto oduzme, ali ponešto i pokloni. Da li je to fakat ili samo utešno razmišljanje jednog šeszdesetogodišnjaka, više nisam siguran. Ipak, ja nisam čovek koji se mnogo osvrće za sobom. Svaka životna dob je lepa, ukoliko ste realni i prilagodljivi. Još uvek pred spavanje planiram svoj najbolji dan, i to je ono što je u mojim rukama, a starost je neupitna.foto Filip Shobot* Vaša karijera je, tokom poslednjih decenija, jedna od najvećih u regionu. Ostavili ste dubok trag. Kada se okrenete, šta kaže srce?- Srce zatreperi, jer sve to, iz ove pozicije, izgleda kao san. Upravo sam tako nešto priželjkivao, i desilo mi se u, možda, najtežim životnim trenucima, kada je muzika bila slamka spasa za mene i moju porodicu. Album koji sam tada snimio i pesma “Sipajte mi još jedan viski”, su mi otvorili vrata jednog novog, obećavajućeg životnog puta, onog koji je došao kada se “srušio sav moj svet”. Posle nje, došle su mnoge divne pesme koje je publika zavolela i koje su postale svojevrsno ljubavno štivo. Bez velikih pesama nema ozbiljnih karijera. Ne mogu zamisliti kako bi mi izgledao život bez muzike. Zaista je velika privilegija raditi i živeti od posla koji voliš. Muzika mi je, i u duhovnom i u materijalnom smislu, donela sve ono što me danas čini srećnim i zadovoljnim čovekom.* Popularnost vas je osvojila u punom sjaju. Šta je, možda, remetilo taj sjaj i da li vam je, ponekad, smetao?- Svaki posao ima svojih boljih i lošijih strana. Muziku i talenat da pomoću nje ulepšam neki trenutak, pre svega sebi, a onda i drugim ljudima, smatram blagoslovom. Takvim pristupom pravim oko sebe barikadu za sve one koji tu prefinjenu stranu muzike prljaju. Nagledao sam se svega i svačega, sa ovoliko godina iskustva, od kafana do koncertnih dvorana, ali uveren sam da iskren i pošten pristup poslu publika zna da ceni. * Prešli ste put sa dna do zvezda. Šta ipak niste uspeli, a želeli ste?- S godinama sam postao realniji i moje želje su, takođe, postale realnije. Većina njih se ostvarila. Po prirodi sam skroman čovek i ne doživljavam sebe kao zvezdu. Moj put još uvek traje. Nisam “okačio kopačke” i planiram da snimam još lepih pesama. Relativno skoro sam objavio album „Mila“, u koji sam uložio mnogo truda i vremena i, koliko vidim, isplatilo se. Reakcije su odlične i to me čini odlučnijim da nastavim. Ovaj posao, ukoliko se može nazvati poslom, obožavam, i sve dok bude tako, ja ću ga raditi sa istim žarom. Da bi ste preneli nešto lepo drugima, morate to da imate u sebi. Kad je u srcu plamen, neka iskra će izleteti i na usta.foto Filip Shobot* Uvek ističete da ste srećan čovek. Kako se sreća pronalazi posle ratnog vihora koji vam je odneo sve, gubitka deteta, ranjavanja, izbegličkog života. Na koji način ste sačuvali sebe i ponovo izgradili život?- Ja sam, nažalost, jedan od retkih koji je iz te nesreće izašao kao srećnik, ali opet, siguran sam da se i ta sreća, nekako, mora zaslužiti. Kada sam, sa suprugom i tri kćerke, bežao od rata, namera nam je bila da pokušamo otići u Australiju. Međutim, Beograd je, umesto usputne, postao naša zadnja stanica na putu ka novoj šansi. Tu ljubav koju sam osetio, na neki način sam morao uzvratiti. Nadam se da sam svojom muzikom u tome, donekle, uspeo. Moji prvi koncerti u “Sava centru” su se zvali “Beogradu s ljubavlju”. Muzika mi je pomogla da na razvalinama sagradim jedan novi život za sebe i svoju porodicu, kakav sam samo mogao poželeti. Negde u tim ruševinama sam zatrpao i neke stare i teške uspomene. * Sa kakvom emocijom se prisećate trenutka kada ste, prvi put nakon rata, posetili Mostar? Da li je teško “u svom domu biti gost”? - Teško je opisati taj osećaj. Pogotovo što su rane bile još sveže. Mnogo toga se promenilo i pritom ne mislim samo na zgrade i porušeni most, kao simbol grada na Neretvi. Porušilo se mnogo toga u ljudima. Za saniranje takvih rana potrebno je znatno više vremena, ali ja sam optimista. Sada je na nekim novim generacijama da poprave stvari i tom divnom gradu vrate stari sjaj, na koji smo, svi mi, rođeni Mostarci, bili ponosni. Ja sam iz Mostara otišao u trenutku kada tamo više nije stanovala ljubav. Međutim, Mostar nikad nije otišao iz mene. Nosio sam ga i nosim, svih ovih godina, po celom svetu, i on je neraskidivi deo mog bića. Moj prijatelj, kompozitor iz Sarajeva, Armin Sahović mi je jednom rekao: “Umostario si dušu”. * Koje stare mostove u životu ste prešli, a na koje se još uvek ne usuđujete da zakoračite i znate da, možda, nikada nećete? - Mostovi su za mene simbol povezivanja, pobede čoveka nad prirodom. Oni spajaju različitosti i ljudska srca. Njima je neophodna druga obala da bi ispunili svrhu svog postojanja. Cenim ljude koji grade mostove i, u neku ruku, sebe smatram jednim od njih. * Smatrate li da vam je, ipak, na neki način, sve vraćeno, da je ravnoteža uspostavljena, da vam je nadoknađeno sve što ste nekada izgubili, u svakom smislu?- Sumnjam da postoji čovek koji za nečim ne žali. Ja bih zaista, iz ove pozicije, bio neskroman kada bih, uprkos svemu što mi je život priređivao ili oduzeo, bio nezadovoljan ovim što mi je do sada podario. Znam da vreme ide u jednom pravcu, trudim se da idem u korak sa njim, i ne ostavljam mnogo razloga za kajanja i poglede unazad. Ne volim baš kad me sećanja ponesu i mislim da je bolje mesto od uspomena ovde, danas i sutra. foto Filip Shobot* Jeste li oprostili? Drugima, sebi, životu, pomirili se sa neminovnostima i šta vam je to donelo?- Jesam. Praštati je hrišćanski. Oprostom nećeš promeniti prošlost, ali zato hoćeš budućnost. To mi je donelo neki unutrašnji mir. Svakako je lakše tako, nego kad komadima prošlosti hraniš svoje demone.* Tuga je ostala u vama i oseća se kroz vaše pesme, ali i optimizam koji ste pomenuli. Šta ga čini opravdanim i iskrenim?- Optimista sam po prirodi, a osmeh je za mene obavezan sastojak lepo proživljenog dana. Volim da se smejem, a volim i da zasmejavam ljude, kad mi to pođe za rukom. Ako niste neskroman čovek, razlog za dobro raspoloženje uvek možete da nađete. Znam da živimo u teškim okolnostima i da ima mnogo ljudi koji žive na ivici egzistencije, ali moramo tražiti način da budemo pozitivni. Sreća se ponekad krije u malim stvarima. Doduše, često nam baš malo fali da je dokučimo, ali ne treba odustajati i predavati se. Čak i kada vam potonu sve lađe, setite se da znate plivati. Mislim da moja životna priča može biti primer mnogima, kojima fali ohrabrenja i motiva. PROČITAJTE I: Željko Samardžić: "Mila" najavljuje album foto Filip Shobot* Stabilan brak, dobra deca, divni unuci. Kakvim rečima opisujete svoj porodični život, a da to nisu uobičajene, ulepšane priče za medije?- Nisam od onih poznatih ličnosti koje imaju jednu priču za javnost, a drugu, koja, po pravilu, nije tako bajkovita, u stvarnosti. Vrata mog porodičnog doma su, mnogo puta do sada, bila otvorena za novinare. Mnogo mi znači podrška i ljubav koja dolazi iz porodičnog doma. Svi zajedno smo ušli u ovo što se zove “karijera” i nekako se zajedno i nosimo sa tim. Oni su moji savetnici i kritičari. Ne postoji ništa dragocenije od toga. Postoji mudra izreka koja kaže da si bogat tek kad imaš nešto što ne bi nikada mogao kupiti novcem, a to je, pre svega, porodica.* More vas „leči“. U čemu najviše?- Kažu da je lek za sve slana voda, bilo da su to suze, znoj ili more. Interesantno, ali na moru mogu ostati čitav dan, pa i duže, preko noći, potpuno sam, na barci, a da se ni u jednom trenu ne osetim usamljeno. Nisam siguran kako zovu te veze, kada jedno drugom postaju centar sveta, u kojem reči, katkad, nisu potrebne. Tako se istinski odmaram. Biće da sam se upleo u te mreže, ili je more bacilo neke čini na mene. Mene nije teško oraspoložiti i obradovati. Ponekad je dovoljan lep, sunčan dan da me probudi. U Kotoru se budim rano i ne mogu vam objasniti tu magiju i lepotu, koja ostavlja bez daha, kada sunce proviri i obasja Boku i Kotor, još pomalo sanjiv i ušuškan u vekove. “Bonaca” i barka koja klizi, kao po ulju. Ta lepota me ispunjava.foto Filip Shobot * Kako danas opisujete svoju životnu priču i šta je njena osnovna poruka? - Zaključujući po ovih nekoliko poglavlja, do sada ispisanih, rekao bih da piscu nije manjkalo maštovitosti i talenta za dramaturgiju. Od idiličnog detinjstva, u jednoj velikoj zemlji, do Carigradske ulice, moje današnje adrese, na Dorćolu. Ono što se nalazi između je najbolje opisati naslovom poznatog filma ”Život je čudo”. Mnogo životnih lekcija me je izgradilo i učinilo ovakvim kakav sam danas. Neke su bile jako teške, ali mislim da se iz takvih najviše nauči.

Nastavak na Večernje novosti...