Izvor: Politika, 27.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Želje se, ipak, ostvaruju
Verovatno najveća draž ove zemlje jesu ljudi i njihova ljubaznost koju možete da doživite na svakom koraku
Morate biti veliki avanturista da biste krenuli na putovanje dugačko 10.000 kilometara. Mi smo putovali autobusom, a put smo podelili u tri etape.
Prva etapa, negde oko 1.000 kilometara, vodila je od Beograda do Istanbula. Da nije dela od Niša do granice sa Bugarskom, moglo bi se reći da ta deonica nije ni teška ni naporna.
Druga etapa je 2.500 >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kilometara puta od Istanbula do Teherana. Čini se da su Turci dobro organizovali prevoz jer se svet sa skromnim prihodima odlučuje na takav vid putovanja. Karta u jednom pravcu košta 50 američkih dolara. Sve je dobro isplanirano: odmorišta, pauze na oko 600 kilometara, voda u autobusu i mogućnost doplate za još jedno sedište. Ako ste vešti da se dobro smestite na sedištu, možete i da spavate u autobusu. Na odmorištima možete da se okrepite i prezalogajite. Jedini problem na ovom delu puta jeste izlaz iz Istanbula, sve drugo do granice sa Iranom je u najboljem redu. Vešti vozači autobusa brzo savlađuju kilometre. Možda je prva noć i najteža koju morate da provedete u autobusu. Na granici između Turske i Irana videćete planinu: Veliki i Mali Ararat.
Posle 25 sati vožnje počinje druga etapa.
Na proputovanju kroz Iran časovna zona se pomera za tri sata, i još nešto – ženski svet mora, prema njihovim običajima, da prekrije glavu i kosu maramom. Vremenom se naviknete i to ne predstavlja veliki problem. Poželjno je i da odeća ne bude strukirana i zategnuta. Kao i kroz Tursku, promet na putu najviše čine kamioni, a i odmorišta su slično organizovana.
Kada se posle druge noći provedene u autobusu probudite, saznanje da za nekoliko sati stižete u Teheran daje vam snagu da izdržite naporan put. Posle 42 sata vožnje napokon smo na odredištu.
A kada stignete u Teheran, osetite strah boraveći u gradu koji ima oko 12 miliona stanovnika. Ipak, prostranstva koja smo videli i to što smo zakratko bili deo ove mnogoljudne zemlje sa oko 70 miliona stanovnika učinili su da budemo ponosni.
Teheran nije, po mom mišljenju, najlepši grad u Iranu – tužno je što nema reku. Posetili smo nekoliko zanimljivih gradova: Kom, Kašan, Jazd, Širaz, ostatke starog grada Persepolisa, Hamadan, Tabriz i za mene najlepši grad Isfahan.
Verovatno najveća draž Irana jesu ljudi i njihova ljubaznost koju čovek može da doživi u svakom gradu. To je sigurno jedna od retkih zemalja u kojoj se osećate tako bezbedno; nijednu neprijatnost nismo doživeli na putu. Susret sa dva dečaka od 12 godina bio mi je najzanimljiviji jer su znali za Sinišu Mihajlovića, fudbalera, i pravilno su izgovorili njegovo ime, iako je to za njih teško.
Boravak u Persepolisu vraća čoveka u davnu prošlost, a osećate se sitnim i malim kada stignete do ulaza svih nacija. Ostaci "Apadane", Darijeve palate, utiču da se osetite razočaranim što ne možete da vratite vreme da biste prisustvovali proslavljanju "No ruz", Nove godine, gde su dolazili podanici iz svih delova carstva i donosili darove. A sve to možete videti na okolnim reljefima, koji nisu stradali u požaru koji je izazvao Aleksandar Makedonski.
Grobnice u stenama u Nakše Rostamu, u blizini Persepolisa, sa reljefima iz sasanidskog perioda, izazivaju divljenje, bude razmišljanje da je ovde sve još netaknuto; nije stigla "ružna" civilizacija sa grafitima.
Isfahan je grad sa rekom i tri prelepa mosta. Iran je, inače, zemlja siromašna rekama. Najlepši od svih je most sa trideset tri stuba. Osetite istočnjačku mistiku dok se krećete između lukova. U blizini mostova petkom, praznikom u ovom delu sveta, mogu se videti čitave porodice koje se ovde odmaraju i uživaju u žuboru vode. U donjem nivou mosta su čajdžinice, gornji nivo je pešačka zona. U otvorenim lukovima su prolazi kružnog oblika. U večernjim časovima diskretna svetla se pale i sve dobija čaroban izgled.
Imamov trg sa dve džamije, Imamovom i džamijom Šejha Lotfo-laha, sa Ali Kapu palatom, u čijem središtu su fontane, čini ovaj grad različitim od ostalih mesta koje smo posetili.
Treća etapa putovanja bio je povratak, koji je sada kraće trajao jer smo od Tabriza do Istanbula prešli 1.600 kilometara. A zatim ponovo 1.000 kilometara do Beograda.
Mislila sam da nikada neću stići do ove zanimljive zemlje, ali izgleda da se želje ipak ostvaruju, samo treba verovati u njih.
Verica Mandarić
[objavljeno: 27.09.2006.]
