Izvor: Danas, 06.Nov.2015, 23:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zeleno u desetinama nijansi
Bilo je kašnjenja u polasku aviona irske kompanije i bez dovoljno objašnjenja o razlozima, na inače nelepom aerodromu Schwechat u Beču, uznemirena kao uvek pred let, uz turbulencije tokom leta, nisam bila impresionirana ni avionom, ni uslugama u njemu (lowcost). Posle skoro tri sata leta stižemo u Dablin i od tog trenutka sve funkcioniše besprekorno. Aerodrom skroman, ali funkcionalan, dolazak prtljaga traje samo nekoliko minuta.
Mali plavi autobus stoji pred aerodromskom >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << zgradom, krenuo je čim sam ušla. Kažem vozaču gde treba da siđem, plaćam 12 evra za povratnu kartu, tačno koliko mi je rekla mlada prijateljica koja živi u Dablinu i koja koja me je pozvala. Istovremeno mlađi crnoputi pomoćnik vozača grabi moj prtljag i smešta ga u prtljažnik. Sedam pored starijeg gospodina, gledam. Svuda izuzetno negovano zelenilo, zeleno u desetinama nijansi, pojavljuju se prve zgrade na periferiji. Neobične su kada se naviknete na staru Evropu. To su niske stambene zgrade u nizu, u početku skromnije, od crvene cigle, kao i spratnice koje se pojavljuju idući prema gradu u sve većem broju. Ovde su sa nešto ukrasa na fasadama i sa znatno više zelenila. Pojavljuju se prve prodavnice na obe strane stalno pravog puta, restorani, pabovi, sve lepši, dolazeći u središte grada. Gospodin pored mene pravi Irac, ljubazan i obrazovan počinje da mi ukazuje na pojedine znamenitosti. Tu je zgrada centralne pošte u klasicističkom stilu u poznatoj O Connell ulici gde je ovom velikom borcu (Daniel O Connell) za nezavisnost Irske i velelepan spomenik. Prelazimo reku Lifi, koja sa svojim mnogobrojnim mostovima deli grad na severni i otmeniji južni. Prolazimo pored Irske nacionalne banke koja je početkom osamnaestog veka zidana za irski parlament, a nakon akta o prisajedinjenju Engleskoj 1801. pretvorena u banku. Moj saputnik pokazuje Trinity koledž, osnovan pre oko 400 godina, koji je bio tada elitna protestantska škola. Stižemo u elitni deo južnog dela Dablina koji je sav u impresivnom džordžijanskom stilu iz 18. veka. Tu su atraktivni parkovi Steevens Green sa mnogobrojnim skulpturama i fontanama (jednu veliku i divnu darivala je nemačka vlada za neuobičajenu pomoć gladnoj nemačkoj deci posle Drugog svetskog rata kada je i sama Irska bila jedna od najsiromašnijih zemalja Evrope), zatim čuveni Merrion Park sa spomenikom Vajldu u poluležećem položaju sa sarkastičnim osmehom i lulom u ruci. Cipele kao da su prave lakovane, a takođe i sivo-crno odelo sa crvenim detaljima. Kao da je živ! Inače spomenika velikanima je svuda. Na trgu Parnell je spomenik ovomparlamentarcu poznatom po dugim govorima bez kraja kojima je opstruisao rad parlamenta danima, a koga je kopirao naš bivši „opozicionar“, sada politički penzioner koji je svojim tiradama blokirao rad srpskog parlamenta devedesetih godina. S druge strane parka prolazimo pored sličnih, a ipak različitih trospratnih i četvorospratnih, džordžijanskih stambenih zgrada od kojih su mnoge elitne institucije, muzeji, hoteli, prestižni Američki koledž. Ograde ispred ulaznih stepeništa koje se pružaju celom dužinom zgrada su od divnog masivnog kovanog gvožđa, a kapije jednokrilne u svim nijansama plave, crvene, zelene, bordo, mrke boje sa blistavim mesinganim bravama, kvakama, zvekirima, otvorima za poštanske sandučiće. Iznad vrata su obavezno fini klasicistički portali. Prozori su vrlo uzani i visoki. Silazim na dogovorenom mestu i ulazim u pub, obraćam se ljubaznoj kelnerici kojoj objašnjavam da tu treba da čekam da dođu po mene. Pola četiri je po podne i doznajem da kuhinja do 17.00 h ne radi, što mi je izuzetno milo. Donosi kafu uz mleko, beli i žuti šećer i neki zaslađivač. Za pet dana boravka u Beču u dobrom hotelu, a i na drugim mestima nisam pila tako dobru kafu. Sve je u restoranu u masivnoj hrastovini, visoko, prostrano. Sede mlađi ljudi, devojke, mladići, posebno ili zajedno, dosta bučno razgovaraju, smeju se, sve je veoma pristojno. Mirna sam sada, niko me ne primećuje sa mojim prtljagom, niko ne pita što dugo sedim uz jednu kafu. Čekam. Smestila sam se kod prijateljice u vrlo mali stan, veoma skromno opremljen koji plaća čak 650 evra uz sve ostale troškove. Zakupi stanova su izuzetno skupi, kao i prodajne cene nekretnina. Zašto je to tako precenjeno, nisam uspela da doznam.
