Izvor: Blic, 28.Jan.2008, 13:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Žele da se vrate kući na Kosovo
PANČEVO - Posle osam godina svakodnevne borbe da prežive u Banatskom Novom Selu, Sava Pandurov, njegova žena Zorica i njihov sin, podneli su zahtev da se vrate nazad u Suvu Reku ili u neku od srpskih enklava na Kosovu.
- Čuli smo da je jedna porodica u okolini Knjaževca voljna da nam ustupi kuću i da nam pomogne. Međutim, strah nas je i da mislimo o tome, jer šta ako nam to propadne? Ako se to desi, nema nam druge. Vraćamo se nazad u Suvu Reku, iako je sto posto albanska, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ili negde drugo na Kosovu. Ovde, za nas nema života - kaže Sava Pandurov.
Mart 1999. godine bio je poslednji mesec mirnog i normalnog života za porodicu Pandurov. Živeli su u velikom i lepo opremljenom državnom stanu u Suvoj Reci, svi su radili i kovali planove za budućnost sve dok im se, kao i hiljadama kosmetskih Srba, životi preko noći nisu promenili posle NATO bombardovanja.Od tada žive u Banatskom Novom Selu pored Pančeva, u staroj, trošnoj i vlažnoj kući koja samo što se nije srušila, i preživljavaju sa 8.000 dinara, koliko ukupno dobijaju Zorica i najmlađi Pandurov kao privremeno raseljene osobe. Do pre godinu dana, izbegličku naknadu je dobijao i Sava, ali mu je onda stiglo pismeno obaveštenje iz Fonda penzionog osiguranja da je stekao pravo na penziju, i da više nema pravo da mesečno prima 4.000 dinara. I pored toga, do danas mu još nije isplaćena nijedna penzija!
- Pre neku noć probudio nas je strahovit tresak. Kada smo izašli, videli smo da se srušio deo krova i zida kuće. Sva je sreća što spavamo u drugom delu, inače bismo stradali, ostali bi zatrpani. Nekoliko noći pre, iz ve-ce šolje odjednom su počeli da nam izlaze pacovi. Ranije sam slušala da se najbolje ubijaju tako što im baciš girice poprskane otrovom. Pokušala sam to i od tada ih više nema - naglašava Zorica.
Ona dodaje da je od borbe za preživljavanje još teže pada neosetljivost državnih institucija na stambeni problem i mukotrpan život koje ima njena porodica. Nakon molbe Komesarijatu za izbeglice da im omogući preseljenje u neki od kolektivnih izbegličkih centara stigao je odgovor da je opredeljenje naše države da se ti centri postepeno zatvaraju, i na smeštaj u njima mogu da računaju samo teško bolesni. Kada su se Pandurovi obratili za pomoć Opštinskoj stambenoj agenciji u Pančevu sa molbom da konkurišu za neki od novih stanova za izbeglice, rečeno im je da na to nikako ne mogu da računaju, jer nemaju nepokretnu imovinu!
- Posebna priča je to kako preživljavamo. Od 8.000 dinara mesečno moramo da platimo kiriju, koja je 25 evra, vodu i struju, i posle toga nam praktično ništa ne ostaje za hranu. Onda počinjemo da pozajmljujemo. Prvo od jednog, pa onda od drugog da bi vratili prvom, pa onda od trećeg da bi vratili drugom i tako redom. Sva je sreća što u selu ima ljudi kao mladić u obližnjoj prodavnici koji nam pomaže uvek kad treba i samo kaže: „Tetka Zorice, nema problema, vratićete kada budete mogli". Na žalost, mnogo je više onih loših ljudi, kojima ništa ne znači naša muka i sirotinja. Vlasnica kuće nam preko daljih rođaka svaki mesec naplaćuje kiriju, iako živi u Nemačkoj, i pored toga ima nekretnine u Beogradu. Ili, dešavalo se da ne možemo da vratimo ono što smo pozajmili. Oni koji su nam dali pare su nas tada terali da radimo najteže poslove, da bi im vratili novac plus kamatu - dodaje Zorica.
Sava Pandurov kaže da im je do pre godinu dana život bio podnošljiviji, jer je i on mogao da fizikališe i da zarađuje. Međutim, nakon što su mu zbog pretrpljenih stresova prvo stradali bubrezi a potom i srce, lekari su mu naredili da miruje, i zabranili da radi bilo kakve poslove!
- U firmi u kojoj sam bio zaposlen do 1999. godine, „Metohija-vino", radio sam kao vozač šlepera. Kada se naš narod povlačio sa Kosmeta, ne sećam se koliko sam prevezao u Srbiju ljudi i njihovih stvari koje su nosili sa sobom. Sebe i svoje stvari sam ostavio za kraj, ali nisam uspeo. Jedino sam uspeo da spasem psa. U prvo vreme sam se tešio tako što sam mislio „bar smo živi, ako ništa drugo". Nisam ni slutio šta me ovde čeka - priča Sava Pandurov.
