Izvor: Politika, 24.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zelda, to sam ja!
Specijalno za "Politiku" od dopisnika Tanjuga
Iluzija je uspela – Žil Leroa je ušao u kožu Zelde Ficdžerald u novom romanu "Alabama song", za koji je nagrađen Gonkurovom nagradom. Kao njegov slavni sunarodnik pre više od sto godina, Gistav Flober, koji je odgovorio znatiželjnicima: "Madam Bovari, to sam ja", ovogodišnji dobitnik najvećeg francuskog književnog priznanja, mogao bi da uzvikne: "Zelda, to sam ja"! Kako bi ispričao priču o strasnoj i destruktivnoj vezi slavnog para iz >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << epohe reg-tajma, Skotu i Zeldi Ficdžerald, ovaj četrdesetosmogodišnji pisac, do sada malo poznat široj publici, odlučio je da to uradi preuzimajući Zeldin glas u nekoj vrsti zamišljenih memoara.
Ova Amerikanka rođena 1900. godine, koja je tragično izgubila život sa 47 godina u požaru u psihijatrijskoj klinici u kojoj se dugo lečila, oživljava pred očima čitaoca kao devojka sa američkog juga koja želi da pobegne od sredine koja je guši, kao muza najčuvenijeg američkog pisca i fatalna zvezda mondenskih zabava koja šokira puritansku Ameriku, kao pisac u senci, čije tekstove potkrada slavni muž, koja skupo plaća slobodu vanbračne ljubavi i postepeno pada u ludilo, patetična i zavodljiva, genijalna i depresivna.
Književni lik koji je Leroa stvorio je neobično psihološki uverljiv, toliko da čitalac ispušta iz vida da se ne radi o stvarnoj osobi i ljudima koji su je okruživali, već o umetničkoj rekonstrukciji na osnovu dnevnika i prepiski koje su za sobom ostavili.
Ovaj roman je proizvod tridesetogodišnje strasti koju francuski pisac gaji prema najčuvenijem paru u istoriji književnosti, i, u širem smislu, prema američkoj književnosti, koja je za njega "najveća književnost 20. veka".
Zašto ste odlučili da priču o Ficdžeraldovima ispričate kroz Zeldine oči?
Odabrao sam Zeldin lik, jer se njen glas slabo čuo, bio je prigušen. Želeo sam da objasnim prirodu njihove neobične veze, ali i da pokažem da je Zelda postojala van ovog para, zbog čega sam odlučio da ona bude pripovedač.
Ova knjiga, međutim, nije do kraja iscrpla moju ljubav prema njoj, koja potiče još iz vremena kad sam sa 20 godina otkrio američku književnost. Do tada sam pročitao nekoliko Hemingvejevih romana, ali nisam mnogo znao o ovoj književnosti, koja je ogroman i fascinantan kontinent savremene književnosti. Otkrio sam Skota Ficdžeralda i ubrzo shvatio da postoji samo jedan lik u njegovim knjigama, famozna i misteriozna Zelda, njegova žena.
Kako ste se osećali u koži žene?
To je bio veliki izazov, ali ne i jedini sa kojim sam se suočio kada sam odlučio da se stavim u njenu ulogu. Ona je, naravno, žena, ali je i poreklom iz Amerike, što ja nisam, pripada drugoj epohi od naše, dolazi iz drugačijeg miljea, bogate aristokratije Alabame, iz porodice sudija i senatora, posednika plantaža, dok ja dolazim iz skromnog i jednostavnog miljea i odrastao sam u pariskom predgrađu. To je mnogo nepoznanica. Peti element koji mi je predstavljao izazov je njeno ludilo, da se stavim u ulogu nekoga ko oseća da gubi razum, dok je sa mnom za sada sve u redu.
Po čemu je njena veza sa Skotom bila jedinstvena?
Zelda i Skot su 20-ih godina prošlog veka doživeli neverovatan uspeh. Govorim u množini, jer u vreme kada je Skot doživeo ogroman medijski i komercijalni uspeh sa prvim romanom, "Ova strana raja", proslavio se zajedno sa svojom ženom. Njihov par je postao mitski zato što su uzdrmali norme američkog društva koje je u to vreme bilo vrlo puritansko, segregacionističko, kada je na snazi bio državni rasizam, kada se religija mešala sa obožavanjem dolara, u patriotskom kontekstu u kome se generacija Ficdžeraldovih ni najmanje nije pronašla. Ovi mladi ljudi su se pojavili sa nekoliko knjiga i pokazali Americi da se može živeti drugačije, makar i skandalozno, zahvaljujući individualnoj emancipaciji i želji da pokrenu stvari.
Zeldu prikazujete i kao nepriznatog pisca, umetnika koji živi u senci svog slavnog muža.
Ne kažem da je Zelda imala Skotov talenat, njegova stvaralačka snaga je bila nesvakidašnja, ali i ona je bila talentovana, a njen talenat nije priznat, nije uzet ozbiljno, zato što je živela u senci muža, i zato što je njeno ponašanje bilo šokantno za to vreme. Ona je bila emancipovana, izražavala se slobodno, poput muškarca, što je šokiralo puritansku Ameriku.
Tačno je i da se potčinila ovom braku i pristala na neke stvari od Skota na koje današnje devojke ne bi pristale od svojih muževa, kao što je činjenica da joj je krišom uzimao intimne dnevnike i koristio ih u svojim romanima.
Ali ne treba zaboraviti da su oni vrlo mladi postali slavni i da su rano spržili krila, skupo plativši tih nekoliko godina slave. Skot je brzo prestao da prodaje knjige, njegov uspeh je trajao kratko, četiri, pet godina, a potom je usledio pad.
Ova težnja za ličnom slobodom i bekstvom iz provincijske učmalosti priziva u svest Madam Bovari.
Da, tačno, razmišljao sam o Floberovoj "Madam Bovari" dok sam pisao ovaj roman. Sloboda ili pre oslobođenje je glavna tema ove knjige. Zeldin paradoks je u tome što se ne bi udala za Skota da je rođena u drugoj epohi, ne bi imala potrebu da se uda da bi se oslobodila porodičnih stega i stega tradicije Alabame.
Bio sam u Alabami i to mi je pomoglo da razumem zašto je želela da ode. U njenoj atmosferi se oseća neka težina, neka prigušena tuga. Zelda nije tražila ljubav, već čoveka koji će je izvući iz te sredine i omogućiti joj da živi ono o čemu je sanjala od malih nogu.
U trenutku kad se zaljubljuju svako vidi interes da postane partner onog drugog – Skot u njoj prepoznaje ženski model koji će mu biti inspiracija u romanima, a Zelda shvata da će joj on omogućiti život o kome sanja.
Paradoks tih godina oslobođenja jeste u tome što se zbog emancipacije od porodice bežalo u brak.
Da li ste koristili bogatu književnu građu koja postoji o ovom paru?
Pročitao sam sve Skotove knjige i ono što je ostalo od Zeldinih rukopisa, od kojih je mnogo toga izgubljeno. Prvi put sam se susreo sa njima pre 26 godina i sve ovo vreme sam pomalo živeo sa ovim parom. Pre nego što sam počeo da pišem roman čitao sam njihovu bogatu prepisku, naročito Skotova pisma Zeldi. To mi je pomoglo da shvatim njihov odnos, jer je u biografijama mnogo neobičnih interpretacija. Vratio sam se, dakle, njihovom tekstu. U njenim pismima me je iznenadio način na koji se izražava, grubo, bez ustezanja. Ona kaže kurva, a ne prostitutka, što je neuobičajeno za njenu epohu. Zelda je na neki način neostvareni dečak, neko ko je u mladosti hteo da se ponaša kao muškarci, zbog čega ima nečeg vrlo modernog u njoj.
Ovaj roman govori i o vašoj naklonosti prema američkoj književnosti?
Za mene je američka književnost najveća književnost u 20. veku, sa piscima poput Vilijema Foknera, Karsona Mekalera, Džona Dos Pasosa, Džona Stajnbeka, Skota Ficdžeralda. Neki prepoznaju uticaj američke književnosti u mojim tekstovima, što je logično pošto je dobro poznajem.
U Francuskoj vlada veliko interesovanje za američku književnost?
Da, ima puno prevoda američke literature. Da se francuski pisci toliko prevode u Sjedinjenim Državama kao američki u Francuskoj, sve bi bilo u redu.
Šta ova nagrada donosi piscu koga još nije otkrila široka publika, pored čeka od deset evra koji mu uruči žiri?
Ček od deset evra je duhovit, ali pravo zadovoljstvo je susresti se sa novim čitaocima. Osećam radost, i neku vrstu ostvarenja, jer već 20 godina objavljujem knjige, pa imam osećaj da sam radio da bih zaslužio ovu nagradu.
Ali i pre nego što sam dobio nagradu, to je bila moja najuspešnija knjiga. Od pojavljivanja romana u junu dešavalo se nešto neobično, što mi se ranije nije dogodilo. Nikada do sada nisam prodao toliko knjiga za tako kratko vreme, a knjižari i novinari su pokazali izuzetan entuzijazam. Nešto se, dakle, događalo, a nagrada je bila kruna svega toga.
Gonkur ostaje najveća francuska književna nagrada koju svi pisci priželjkuju i zato mi je trebalo nekoliko dana da shvatim da sam ja laureat. To, naravno, ne znači da pišem romane da bih dobio nagrade.
[objavljeno: ]
.jpg)
