Izvor: Southeast European Times, 14.Jun.2010, 23:11   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Zdravo, Južna Afriko!

Sve oči su ovog meseca uprte u Južnu Afriku zbog Svetskog prvenstva. Dopisnik Southeast European Timesa Dejan Stanković je na licu mesta i prenosi našim čitaocima informacije iz prve ruke o zemlji, kulturi i naravno fudbalu.

14/06/2010

Dejan Stanković za Southeast European Times iz Johanesburga -- 14/06/10

Prvi dan, 8. jun

Konačno! Posle dugih nagađanja o tome šta nas čeka u Južnoj Africi, u toku su prva iskustva. Možda zato >> Pročitaj celu vest na sajtu Southeast European Times << što sam pokušao da se pripremim za najgore, prilično sam zadovoljan onim što sam do sada video. Nisam očekivao da će Južna Afrika ponoviti visok nivo organizacije koji je Nemačka pružila na poslednjem Svetskom prvenstvu. I siguran sam da se to neće desiti. Postoji mala sumnja oko toga da li je sve već spremno za turnir, a ostalo je još tri dana do početka. Međutim, zbog atmosfere, potpuno drugačije kulture i svih tih nasmejanih ljudi oko mene, uveren sam da će ovo biti nezaboravna priča. Ili sam samo apsolutni optimista?

Drugi dan, 9. jun

Svetsko prvenstvo je tu. Sve je stalo u podne i svi domaćini su izašli na ulice da igraju i slave fudbal. Bilo je glasno, bilo je drugačije, bilo je zabavno.

Prvi put smo imali priliku da posetimo hotel u kojem je odsela srpska ekipa. Sanisajd Park izgleda dosta dobro spolja. Igrači kažu da je unutra još bolje. Moramo im verovati, jer nam nije dozvoljeno da uđemo unutra. Mere bezbednosti. Brojne naoružane osobe stajale su ispred hotela. Imali su automatske i obične puške. Bile su dve bezbednosne provere. Takođe, četiri policajca iz Srbije. Stiče se utisak da je to bezbedno mesto.

Treći dan, 10. jun

Sve se vrtelo oko koncerta Svetskog prvenstva u Sovetu, sa zvezdama poput Šakire, Ališe Kiz i Blek Ajd Pisa. Na žalost, nisam mogao da budem na koncertu. Ovde sam da bih pisao o srpskoj reprezentaciji, tako da nisam mogao ništa drugo nego da gledam taj događaj u baru u našem hotelu. Oko mene je bilo dosta lokalnih stanovnika. Možda je to samo moj utisak, ali kao da ste mogli videti radost u njihovim očima. Nadu da idu do nekog većeg nivoa. Oni su prijateljski raspoloženi, bez izuzetaka. Prilaze nam da ćaskamo.

Četvrti dan, 11. jun

Zdravo Južna Afriko!!! Došao je taj trenutak. Ke Nako, kako kažu naši domaćini. Hotelsko osoblje nas je probudilo u 7 ujutru sa pesmom. To je bio vrlo lep način da nam kažu dobar dan. Kasnije smo otišli na svečano otvaranje u Fudbalskom gradu. Prisustvo policije bilo je vidno. Vojske takođe. Ali imao sam utisak da je pomoćno osoblje i dalje bilo pomalo zbunjeno i da ste, da ste hteli, mogli da prošvercujete skoro bilo šta na tribine. Vojni avioni leteli su iznad stadiona u Johanesburgu najavljujući početak ceremonije; ubrzo nakon toga zvuci su postali zaglušujući.

Svet je imao priliku da oseti afričku kulturu. Ono što je iznenađujuće, stadion nije bio ni blizu popunjen. Jedan od razloga bio je problem sa saobraćajem. Broj prisutnih se povećao posle svečanog otvaranja, sa približavanjem utakmice između Južne Afrike i Meksika. To je bilo senzacionalno. Igra je bila uzbudljiva, ali su tribine oduzimale dah. Postalo je jasno da ljudi u Južnoj Africi ne samo da su sretni, nego su i ponosni. U tih nekoliko sati, Afrika je, možda prvi put u istoriji, bila centar sveta.

Naravno, postoje i neke slabije strane boravka ovde. Ako mislite da će bilo ko doći i pomoći vam da popravite svoju internet vezu tokom utakmice Južne Afrike, grešite. Volonteri su pokušali, ali oni su "samo" volonteri. Ljudi iz internet kompanije nisu želeli da saslušaju naše probleme. A tu je i glavobolja od vuvuzela (šarenih plastičnih truba). Lepo je videti nešto drugačije, ali lično preferiram tradicionalni način navijanja, sa pesmama i zastavama.

Problemi su bili još veći u glavnom srpskom kampu, gde su novinari i zvaničnici tima bili vrlo usplahireni. Oni nas nisu pustili da razgovaramo sa igračima nevezano za konferenciju za novinare. A konferencija je bila prenošena direktno na našem nacionalnom javnom servisu RTS. Nismo preleteli 8.000 km i naše kompanije nisu dale puno novca da bismo prisustvovali samo onome što svi drugi mogu da vide iz Beograda. Nije bilo prijatno. Međutim, situacija se smirila nakon što smo razgovarali sa našim kapitenom Dejanom Stankovićem. Nemojte da nas pomešate -- samo imamo isto ime :)

Šesti dan, 13. jun

Od euforije do potpunog razočarenja. Tako je izgledao dan prve utakmice koju je igrala Srbija. Navijači iz celog sveta pružili su živopisan uvod za meč Srbije i Gane. Posebno egzotični bili su pripadnici plemena Zulu, čiji su neuobičajeni pokreti i delirijum bili potpuno iznenađenje za sve nas iz Evrope. Incidenata nije bilo. Svi su došli na stadion Loftus Versfeld u sportskom duhu. Zajedno su pozirali za fotografije, igrali, mahali zastavama, nosili na sebi smešne stvari.

Utakmica je bila, bar za Srbe, potpuna katastrofa. Nedostatak ideja, očigledan strah kod igrača. I onda glupe greške. Crveni karton i jedanaesterac. Većina tribina bila je ushićena pobedom Gane 1-0. Kao što se očekivalo, afrički tim je bio ljubimac. Da budem iskren, to boli. Možda zbog toga, vuvuzele stvarno počinju da me iritiraju. Kao i internet, naravno. Na tribinama sam ponovo bio jedan od nekolicine čiji kabl nije radio. A reakcija naših domaćina bila je… pa, nema drugih.

Stvarno se nadam da će se stvari za nas popraviti. I nadam se da ću imati priliku da obiđem još malo Johanesburg, jer sam ga za sada uglavnom video iz autobusa.

Nastavak na Southeast European Times...