Izvor: B92, 25.Nov.2020, 22:16
Zdravlje i voda: Koliko dugo možete preživeti bez vode
U većini razvijenih zemalja pristup čistoj vodi je jednostavan - samo otvorite slavinu. Ljudi svaki dan bez razmišljanja troše kubike vode koji odlaze u kanalizaciju.
Čez Pauel je mogao da vidi reku Zambezi kako se vrti nad gromadama u klisuri nekoliko stotina metara ispod njega. Bila je primamljivo blizu, ali van njegovog dohvata.
"Ne mogu da opišem koliko sam bio žedan", kaže Pauel. Kotrljajući se na ivici litice na vrhu klisure, ostao je bez vode i nije imao >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << načina da se spusti do reke.
Prisećajući se nesigurnog položaja opasne situacije u kojoj se našao, Pauel opisuje nadmoćni osećaj panike dok se brinuo kako da pronađe nešto za piće.
"U tom trenutku počeo sam da se osećam stvarno loše", kaže on. "Počeo sam da se pregrevam, a telesna temperatura mi je bila prosto luda."
U proseku, voda čini oko šezdeset do sedamdeset odsto ljudskog tela, uglavnom u zavisnosti od vaše starosti.
Naša tela gube vodu putem urina, znoja, fekalija i daha, pa to moramo neprekidno nadoknađivati pićem i jelom (oko trećine vode koju unosimo dolazi iz naše hrane).
Ako to ne učinimo, naša tela mogu postati dehidrirana.
Prva faza dehidracije je žeđ, koja počinje kada se izgubi dva odsto telesne težine.
"Kada žeđ nastupi, vaše telo zadržava svu preostalu vlagu", kaže Dilip Lobo, profesor gastrointestinalne hirurgije, koji istražuje tečnost i ravnotežu elektrolita.
"Bubrezi šalju manje vode u bešiku, stvarajući tamniji urin. Kako se manje znojite, telesna temperatura raste.
"Vaša krv postaje gušća i tromija. Da biste održali nivo kiseonika, vaš puls se povećava."
Stopa dehidracije varira, ali bez vode, na temperaturi od pedeset stepeni Celzijusa, zajedno sa ekstremnim fizičkim naporom, dehidracija može brzo postati smrtonosna.
"Ljudi imaju gornju granicu tolerancije na vrućinu, nakon koje trpimo toplotni stres, pa čak i smrt", kaže Lobo.
"Stope smrtnosti rastu u izuzetno hladnim danima, ali se znatno jače povećavaju u izuzetno vrućim danima."
Ipak, neki ljudi ne samo da mogu preživeti tako tešku dehidraciju, već mogu i dalje nastaviti da rade na visokim nivoima.
Trkač na daljine i trener Alberto Salazar znojio se oko tri litara na sat na vrućini u Los Anđelesu tokom olimpijskog maratona 1984. godine i izgubio je osam odsto telesne težine.
Salazar je mogao brzo da se rehidrira posle maratona jer je imao tim medicinskih stručnjaka koji su se brinuli o njemu.
Međutim, bez ikakvog načina da dođe do izvora vode, Pauel je odlučio da potraži pomoć.
Aktivirao je SOS telefon koji je nosio, a koji se povezivao sa uslugom američke kompanije.
Ali kad je došao do onih sa druge strane, nije mogao naći nikoga u blizini da mu pomogne. Počela je panika.
Očajan, Pauel je iskopao rupu na suvom tlu pokušavajući da se ohladi i počeo da pije svoj urin koji je kombinovao sa vrećicom za rehidraciju.
Kod zdrave odrasle osobe urin je devedeset pet odsto vode, a ostatak su otpadni proizvodi, koji se izlučuju putem bubrega, kao što su soli i amonijak.
Kada je neko dehidriran, sadržaj vode se znatno smanjuje, pa to više liči na pijenje morske vode.
"Iako je kratkoročno možda sigurno piti urin radi rehidracije, fiziološki odgovor na dehidraciju je očuvanje soli i vode", kaže Lobo.
"Izlučivanje urina se smanjuje i na kraju čovek može da razvije akutnu povredu bubrega i anuriju (gde bubrezi ne uspevaju da proizvedu urin). Otuda, srednjoročna količina urina neće biti dovoljna da održi adekvatnu hidrataciju."
Potaknut adrenalinom i željom za životom, Pauel je nastavio da silazi, hvatajući se za sve što je mogao na ivici ponora. Kad je stigao do izbočine, onesvestio se, pre nego što je došao sebi.
"Ruke su mi krvarile, lice je bilo obliveno krvlju, noge su mi bile u modricama", kaže on. Uprkos tome, Pauel se gotovo sat vremena gurao niz liticu dok se nije vratio do reke.
Morao je tamo sedeti sat vremena, rashlađujući se i pijući vodu, dok nije uspeo da se javi na satelitski telefon i kaže spasiocima da je dobro.
"Čez se spasio pronašavši zalihu vode i hlada", kaže Natali Kukson, doktorka hitne medicinske pomoći koja radi u Londonu.
"Odmaranje u senci smanjilo je telesnu temperaturu, usporavajući proces dehidracije."
Što je najvažnije, kada je Pauel na kraju stigao do vode za piće, ona je zamenila tečnost koju je izgubio.
"Dehidracija je reverzibilna i zamenom telesne vode potpuni oporavak je verovatan", kaže Kukson.
Da nije uspeo da se rehidrira, Pauelovi bubrezi bi počeli da otkazuju.
Bez odgovarajućeg snabdevanja vodom koja ih ispira, toksini mogu početi da se nakupljaju, uzrokujući da bubrezi prestanu da funkcionišu ispravno.
Pogledajte video o poplavama na Fidžiju:
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Izvor: BBC News na srpskom
