Izvor: RTS, 01.Mar.2009, 15:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zdravko Šotra: Lepotom protiv grubosti
Reditelj "Ranjenog orla" govori za Internet portal RTS-a o svom poluvekovnom radu i objašnjava da razloge uspeha njegove najnovije serije treba videti i u činjenici da su ljudi zasićeni grubostima i nasiljem.
Šotra objašnjava da je serijalom "Kneževina Srbija", "Kraljevina Srbija" i "Gde cveta limun žut", želeo da prikaže dva veka razvoja Srbije, od kneževina preko kraljevine do današnjih dana.
- Nažalost, nismo uspeli dalje da krenemo, a cilj nam je >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << da dođemo do dana današnjeg, da vidimo kako smo išli, kako smo prešli put od Karađorđa do Miloševića, gde smo se zaglavljivali i kakve smo zablude sve imali.
To je nešto što mene pokreće, ta želja da saznamo više o sebi, pa i ova serija (Ranjeni orao) jeste neka vrsta saznavanja o nekoj našoj prošlosti.
To znači da smo imali građansko društvo, u kome su postojali tragovi jedne civilizacije koja je ovde bila na uzletu.
Moramo znati da je evropska civilizacija, između dva rata, ovde bila u zamahu. Ona je grubo prekinuta ratom i, posle rata, novim društvom koje je zatrlo sve te tragove.
Jedan Vaš zemljak je ovu kuću nazvao "TV Bastiljom". Vi ste je nazvali "TV Titanikom". Gledate li danas RTS i šta mislite o njoj danas?
- Ja sam 2000. godine rekao da je ova kuća "TV Titanik", ali i da je to brod koji, bez obzira šta je sve preživljavao, ne sme nikako da potone.
Naravno da gledam RTS. Jedino što bih Radio-televiziji Srbije mogao da zamerim je ako bi se potpuno upustila u trku sa privatnim, komercijalnim televizijama.
Uloga nacionalne televizije je da podiže opšti kulturni nivo. Ne sme, dakle, RTS-u cilj da bude takmičenje sa nekakvim Pinkom.
Razume se, potreban je visok rejting i ovde, ali nije baš sve u rejtingu, ne mogu te cifre uvek da zamene ili potpuno izraze recimo nedavni prenos koncerta Hora i Orkestra RTS-a. To je bilo divno veče. U tom pravcu televizija treba da ide. Kultura treba da dobije više prostora, da ima reprezentativnije vreme.
Reditelj Zdravko Šotra je za pet decenija rada režirao skoro stotinu TV drama, filmova, televizijskih serija, šou programa...
Filmografija, objavljena i na stranim sajtovima, govori da je karijeru TV reditelja započeo još davne 1963. godine. Šira javnost ga je najpre upamtila po šou programu "Obraz uz obraz", potom su došli serijali "Glumac je glumac", "Više od igre" i "Priče iz majstorske radionice", filmovi "Braća po materi", "Boj na Kosovu", "Dnevnik uvreda", "Lajanje na zvezde", "Pljačka trećeg Rajha"...
Naš sagovornik za Internet portal RTS-a najpre govori kako je "prolazio" kroz različite forme i tematske krugove u svom stvaralaštvu.
- Ja sam radio punih 50 godina i stalno ističem da sada, ustvari, radim drugih 50 godina.
Mogu smatrati za srećnu okolnost da sam za tih 50 godina imao prilike da se ogledam u svim žanrovima, u svim vrstama programa.
Radio sam prvo neke dečije i dokumentarne programe, pa sam onda polako počeo da radim igrani program.
U jednom trenutku su tražili od mene da radim šou program. U to vreme smo jedva i znali šta to znači. Ipak, naterali su me ne samo da napravim šou program, nego da se potrudim da to napravim tako da se i zapamti, da bude jedna od stvari po kojoj se prvi put čulo za mene.
Za najznačajnije stvari smatram to što sam imao prilike da radim na adaptaciji klasika i naših i svetskih. Naime, mi smo nekad davno radili adaptacije i Mopasana i Gogolja i Čehova.
Ja sam radio prvog Bulgakova na televiziji sa Ljubom Tadićem. Pa onda adaptaciju domaćeg pisca Svetolika Rankovića, njegovog romana "Gorski car". Sa adaptacijom jedne Čehovljeve priče dobio sam prvu nagradu na međunarodnom festivalu u Švajcarskoj, da bi na kraju završio sa Sremcem i adaptacijom njegovih dela.
Ono čega se najviše sećam za ovih 50 godina je da sam morao, za sve ono što je vredno, dugo i uporno da ubeđujem redakcije da treba to raditi.
Čija ideja je bila adaptacija romana Milice Jakovljević?
- Producenti su hteli nešto tako - ljubavno, predratno... Jedino što sam znao o Milici Jakovljević je to je da je pisala neke, tako, "srcedrpateljne" stvari, a moram da priznam ranije nisam ništa čitao od nje. Gledao sam ono što je prema delima Mir Jam režirala Soja (Jovanović), potom i Alisa Stojanović.
One su to radile sa nekom ironijskom distancom. Opšteprihvaćeno mišljenje je bilo da kada se kaže kaže Mir Jam da je sinonim za tzv. "herc roman" koji nema literarnu vrednost.
Ja sam smatrao za veliki izazov da to uradim integralno i vrlo ozbiljno.
E sada, Jovan Ćirilov u NIN-u piše "interesantan slučaj - od jedne spisateljice lakog štiva, koja je služila čak za podsmeh u literarnim krugovima, čarobnim štapićem Šotra i ekipa pravu dramu".
Šta je to čarobni štapić?
To je, ako ja sudim, verovatno, veliko iskustvo s kojim sam ja se prihvatio toga pa sam eliminisao iz njenog dela sve ono što je neprihvatljivo i blizu je kiča - ono što bi Mihiz rekao "srcedrpateljno". Ostavio sam ono što bi moglo biti prihvatljivo.
Onda sam malo modifikovao dijaloge, dopisao neke scene i to je taj "čarobni štapić".
U jednom ranijem razgovoru rekli ste da vas je prijatno iznenadilo i to što su i mladi glumci sa radošću prihvatili da igraju u "Ranjenom orlu" i da su sa velikim entuzijazmom učestvovali u građenju likova.
- Da, tako da smo dobili niz dobro osmišljenih i dobro odigranih uloga. Mislim da je tu bila ključna i podela, jer da je, recimo, pogrešno podeljena glavna uloga sve bi to palo u vodu.
Imao sam sreće da naiđem na jednu blagorodnu mladu osobu, darovitu glumicu (Sloboda Mićalović), koja u sebi, kao ličnost, nosi jedan fini zadržaj koji se vidi u svakom kadru. Tako da možete da poverujete da je to neka Anđelka koja bi trebalo da bude bliska svima nama.
Kažete da ste ipak iznenađeni reakcijom publike na "Ranjenog orla", iako ne možete da se požalite ni na raniji prijem kod gledališta Vaših serija i filmova.
- Ovde se desilo nešto zaista veoma burno. Na kraju su me reakcije pomalo i izmorile, javljaju se ljudi neprekidno telefonom, ne samo iz Beograda i unutrašnjosti, nego i iz bivših republika i naširoko mi pričaju šta je to što im se dopada, tako da sam pomalo umoran od onoga što se zove uspeh ove serije. Tome se kraja ne vidi i sad kad je završeno to i dalje traje.
Mislite li da ste sa "Ranjenim orlom" na neki rehabilitovali melodramu na televiziji, jer se o melodrami često govorilo pežorativno, kao i o literaturi Mir Jam.
- Melodrama ja postala pežorativna u socrealizmu, jer se smatralo da je to proizvod malograđanskog, buržoaskog, društva. Međutim, u istoriji filma, sva dela koja su ostala da se pamte su ustvari melodrame, ljubavne priče koje su bazirane na patnji, ljubavnoj patnji.
Izgleda da smo se pojavili sa melodramom baš u trenutku kad je civilizacija, u svom razvoju, naišla na neki zid, na neku krizu.
Zapravo, civilizacija izgleda shvata da tamo gde se uputila nema ničega, osim nekog virtuelnog sveta.
Ipak, postoje univerzalne vrednosti i, bez obzira na to što današnje vreme to pokušava da zatre ne znači da se u tome i uspelo, nego to je u čoveku prosto neuništivo.
Ja budućnost čovečanstva vidim upravo u tome da se elementarnim vrednostima vrati, jer mimo toga nema ničega.
Posle pada Čaušeskua, jedan rumunski pesnik je lepo rekao da je cela Istočna Evropa išla u pravcu nekog komunizma i videla da tamo nema ništa. Taj pesnik je rekao: Evo sad se vraćamo da vam kažemo, nemojte tamo ići - tamo nema ništa.
Mislim da i ovo što se sada dešava u svetu mora dovesti do svesti da tamo gde se svet uputio nema ništa. Treba stati, razmisliti, vratiti se i tražiti spas u stvarima koje su univerzalne i večne, a to je elementarna ljudskost i sve što se pod tim podrazumeva.
I na poslednjoj dodeli "Oskara" trijumfovao je film koji nije uopšte baziran ni na kakvim atributima savremenog, virtuelnog, pravljenja efekata, nego je to priča koja ljude jednostavno tangira.
To znači da se traži ljudska materija, a ona se nalazi u nekoj melodrami, jer se melodrama bavi ljudskim osećanjima. Tako da je ovo došlo baš kao poručeno za ovaj trenutak kad su ljudi zasićeni grubostima, nasiljem, kad su prošli jedan užasan period u svom životu, kroz "godine koje su pojeli skakavci".
Da li je u pitanju, kada je reč o tako velikom auditorijumu, i interesovanje za neke "priče" koje nam nedostaju u savremenom životu, priče o moralu, o poštenju, o vrednostima koje nisu grubo utilitarne i koje je tzv. pragmatizam potisnuo.
- Baš zato što ljudi žive u nekom svetu u kome su obezvređene sve te vrednosti, osećaju veliku radost kada se sretnu sa nekim "drugim" svetom u kome te vrednosti još postoje.
Meni se sad javljaju ljudi i kažu "hvala vam ulepšali ste mi dan". Znači, za trenutak sam tog čoveka izvukao iz svakodnevice kojom nije baš zadovoljan, koja se njemu ne dopada. Ne dopada baš zato što u njoj nema te ljudskosti i svih elemenata ljudskosti: osnovne lepote, dobrote, poštenja.
Dok gledaju seriju, oni su izuzeti iz te svakodnevice i ulaze u stvarnost u kojoj bi, ustvari, želeli da žive, a koja više ne postoji.
Može li se onda govoriti i o "restituciji" građanskih vrednosti, počev od serije "Više od igre", preko "Ranjenog orla", pa do najave Vašeg novog projekta "Šešir profesora Vujića".
- Da, mnoge stvari koje radim, radim sa ciljem da se nekako upoznamo sa našim bićem sa onim ko smo i šta smo. Idući u nazad mi se upoznajemo sa ljudima i događajima iz kojih smo mi iznikli.
Na kraju da Vas pitamo i koliko ste, posle pola veka rada, potrošili i ličnih emocija baveći se temama poput Drugog svetskog rata u Hercegovini ili pitanjem Kosova?
- Ja sam slučajno saznao, kada je reč o Hercegovini, da se tamo posle 50 godina otvaraju jame, kojima mi nismo smeli da priđemo, gde je skoro čitava moja porodica pokopana. Onda sam uzeo kameru, otišao i napravio taj film.
I u "Braći po materi" sam prepoznao moju Hercegovinu. Ti filmovi koje sam snimio ne samo da govore o užasnim događajima, nego su doživeli, nažalost, svoj nastavak, u sledu kasnijih istorijskih događaja.
Mi smo sahranili te kosti u Pribilovcima, oko 3.000 tih naših koje smo izvadili iz jama i kad smo napravili kriptu u crkvi, počeo je rat.
Onda su došli potomci onih koji su ih bacali u jame i digli kriptu u vazduh.
U "Braći po materi" lik koji tumači Pera Božović - a reč je o 1971. godini, kad je počela ona euforija u Hrvatskoj - kaže: "Ljudi ovde će biti svašta" .
I tačno, dve-tri godine posle premijere filma tamo je bilo svašta, tamo više tih ljudi nema. Čitava sela su recimo u Kanadi. Ja sam snimao TV dramu od istog pisca (Jovana) Radulovića "Vučare i Polače, Gornje i Donje".
Cela ta i Gornja i Donja Polača je sada u Kanadi.
Znači, to je produžetak filma u stvarnost, koju sam doživeo i u Hercegovini i u Krajini.
Najžalije mi je što nisam uspeo da snimim film o Kosovu, jer sam proveo tamo Drugi svetski rat, a i moj brat Jovo je stradao kada je otvoreno napisao Titu šta se tamo događa. Onemogućili su mu normalan život i zaposlenje i on je ubrzo umro.
To bi bila priča o čoveku koji je prošao kroz čitavu tu istoriju, kako smo mi gubili Kosovo tokom Drugog svetskog rata i posle Drugog svetskog rata, jer smo se u trenutku kada je to pitanje trebalo rešavati više borili da dobijemo Trst, Korušku...
Za to vreme su se na Kosovu dešavale stvari koje će rezultirati ovim što danas jeste, nestajanjem Kosova kao naše teritorije.
Ja sam najmanje 10-15 godina pokušavao da snimim taj film. Ovde gde je sada vaša redakacija, tu je sedeo nekada direktor Televizije Veca Lukić, koji je dugo bio upravnik Narodnog pozorišta.
On je pročitao taj scenario i rekao: "Ili će se ovo snimati, ili ja neću biti direktor Televizije".
Vrlo brzo su ga smenili kao politički nepodobnog, pa sam se ja posle šalio sa njim i govorio mu: "Ti si jedini održao reč sto posto, niti si direktor, niti se to snima".
Priča o Kosovu je, dakle, moj nezavršeni projekat za kojim najviše žalim.
