Izvor: Politika, Beta, 22.Feb.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zbogom oružju, salutiranje demokratiji
Fidel je komunista, ja nisam,rekao je Šonu Penu Ugo Čaves kad ga je ovaj pitao kakva je razlika između kubanskog revolucionara i venecuelanskog predsednika kome je upravo na referendumu dato pravo da se za tu funkciju kandiduje nebrojeno puta
Čaves je opsednut herojima.Divi se Bolivaru, junaku 19.veka, Fidela Kastra smatra svetionikom 20.veka, a on želi da se pretvori u zvezdu vodilju po kojojćebiti upamćen ovaj 21. vek. U jedno sam siguran: to mu neće uspeti.” >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Meksički pisac i istoričar Enrike Krauze,autor navedenih reči iknjige o Čavesu „Vlast i zanos”, često ulazi u polemike s levičarskim intelektualcima Latinske Amerike i predviđa da će,posle pobede na referendumu, venecuelanski predsednik, umesto u socijalizam 21. veka, svoju zemlju dovesti na ivicu provalije, radikalizujući „anahroni pokret autoritarnog socijalizma po ugledu na Kastrovu Kubu”.
„Nije potrebno biti prorok”, dodaje Krauze za kolumbijski časopis „Semana”,„da bi se videlo kako će Venecuela dalje sužavati prostore demokratske tolerancije. Već je ukinuo nekolicinu neposlušnih medija, a uskoro će nestati”, predviđajuKrauze i „Globovizija”, jedini preostali opozicioni kanal.
No, slavni američki glumac i reditelj Šon Pen ne slaže se s meksičkim piscem. On je nekoliko puta bio u gostima kod Čavesa, a venecuelanski predsednik mu je omogućio i susret s Raulom Kastrom, nekoliko dana pred izbor Obame za prvog crnog predsednika Amerike. Tada mu je,na pitanje kakva je razlika između njega i Fidela Kastra, Čaves odgovorio:
„Fidel je komunista, ja nisam. Ja sam socijaldemokrata. Fidel je marksista i lenjinista, ja nisam. Fidel je ateista. Ja nisam, verujem u socijalno jevanđelje Isusa Hrista"Više puta Kastro mi je i sam rekao da Venecuela nije isto što i Kuba, da mi ne živimo više u vremenu šezdesetih"Venecuela”, kako je Šon Penu tvrdio Čaves, pre nego što je sazvao drugi referendum u poslednjih 15 meseci (kojim je izvojevao mogućnost doživotnog reizbora na predsedničkoj funkciji),„mora da ima demokratski socijalizam. Kastro je moj učitelj, ali ne u ideologiji, već u strategiji.”
Latinske demokratije Amerike
Da nije uspeo referendum za dopunu Ustava, Čaves ne bi imao pravo da se kandiduje za predsednika i 2012, kada mu ističe drugi mandat. Ovako, on najavljuje da je spreman da vodi u socijalizam do 2019. a možda i posle toga, zavisno od narodne volje.
To je prava demokratija, kažu vatreni čavisti, ako narod želi vođu, imaće ga do kraja njegovog života. Ako ga ne želi, ako ovaj ne radi dobro, neće glasati za njega. „Ja nisam diktator jer kod nas postoje institucionalna pravila.Da sam diktator, ne bih raspisivao referendum”, poručuje Čaves.
Mnogi su,međutim,Čavesovu šansu da doživotno ostane predsednik protumačili kao siguran put u jednopartijski socijalizam i povratak kulture kaudilja (vođe). Po broju autoritarnihvođa desničarske orijentacije,koji su na državni presto dolazili pučem uz vojnu i finansijsku podršku SAD, Latinska Amerika držala je neslavni rekord u svetu. Još je 1912. Peruanac Fransisko Garsija Kalderon,u svojoj knjizi „Latinske demokratije Amerike”,primetio da je,bez obzira na ustavom zagarantovana prava i slobode, praksa u Latinskoj Americi poništavala „ustavni idealizam”. Politički život zavisio je od volje i hirova kaudiljosa (vođa) čiji „neprikosnoveni autoritet nadilazi ustav i zakone”.
Talas levičarskih vlada,koji je zapljusnuo latinoamerički kontinent, u posthladnoratovskom periodu mogao se, kako tvrde analitičari,i očekivati i predvideti.
Leva priroda
On je,kako to vidi meksički pisac i analitičar Horhe Kastaneda u svojoj knjizi o latinoameričkoj novoj levici „Nenaoružana utopija”,podstaknut raspadom Sovjetskog Saveza što je „latinoameričkoj levici pomoglo da sa sebe skine geopolitičku stigmu”. Bez obzira na delimični uspeh ekonomskih reformi devedesetih, Latinska Amerika, kao rekorder u nejednakostima između ekstremnog siromaštva i basnoslovnog bogatstva,prirodno naginje „levo od centra”.
–Kombinacija nejednakosti i demokratije vodi masovnim levim pokretima bilo gde u svetu. To se događalo u Zapadnoj Evropi od kraja 19.veka do posle Drugog svetskog rata, to se danas događa u Latinskoj Americi. Osiromašene mase glasaju za onaj tip politike koji im pruža nadu da će im se stanje popraviti –kaže Horhe Kastaneda.
Malo je šta međutim posvađalo levičarske intelektualce kao priča o Kubi, jednopartijskom komunizmu i doživotnoj vladavini braće Kastro. Retki su oni koji su spremni da otvoreno kritikuju Kastrovu Kubu.Ona je opstala i posle pada sovjetskog bloka i uprkos rigoroznim sankcijama moćnog suseda. Poređenjem podataka s drugim karipskim zemljama u okruženju vidi se da je,uprkos nemaštinama, Kuba uspela da iskoreni nepismenost, obezbedi stanovanje, besplatno školstvo i zdravstvo za najveći deo svog stanovništva. To isto obećava i Čaves, ali mu za obavljanje ovog posla treba još neka decenija na vlasti. Ali venecuelanski predsednik ne namerava da ukine ostale partije, makar su one na marginama glavnog toka socijalističke politike.
Mnogo manje se govori i piše o drugoj latinoameričkoj levici koja je,poučena greškama iz vremena staljinizma, uspešnije povezala demokratske principe sa socijalnim reformama. Čile je, na primer, izabrao Aljendea, na demokratskim izborima i ovaj je latinoamerički predsednik važio za prvog socijalistu s voljom za očuvanje demokratskih institucija. Ukinuo ih je vojnim pučem uz mnogo krvi Pinoče, uz punu i svesrdnu podršku Amerike. Ali, on je, kako reče jedan od američkih političara,opsednut strahom od „crvene nemani”, „naš kučkin sin”. Kada je posle sedamnaest godina desničarski general bio primoran da siđe s vlasti, u Čileu su se smenjivale demokratske vlade. Mišel Bašele, sadašnja predsednica, socijalističke orijentacije, čiji je otac, general, zbog lojalnosti Aljendeu ubijen u Pinočeovim kazamatima, nikada nije ni pomislila da zatraži doživotno predsednikovanje. To nije palo na pamet ni nekadašnjem vođi radničkih sindikata, sadašnjem predsedniku Brazila InjasijuSilvude Luli, koji je uprkos svojoj ogromnoj popularnosti već odredio kandidatkinju za novu predsednicu koja će se sa ostalim kandidatima iz drugih stranaka takmičiti u izbornoj kampanji, po isteku Lulinog drugog mandata. Možda se najbolji primeri za transformisanu levicu, nastalu iz nekad radikalnih gerilskih pokreta, mogu naći baš u Čileu, Urugvaju i Brazilu.
Ali i radikalnije leve revolucije „danas se umesto oružjem izvode na papiru”. Bolivija, Ekvador i Venecuela, tri zemlje čvrstog levog jezgra kako u istraživačkom tekstu otkriva ovih dana „Vašington post”,uposlile su profesore ustavnog prava iz Španije da prekroje njihove ustave u skladu sa sadašnjim istorijskim trenutkom. U sva tri ustava koja su nedavno ili pre neku godinu u trima zemljama stavljena na plebiscitarno izjašnjavanje „koriguju se istorijske nepravde”, učvršćuje se i proširuje nadležnost lidera i poseban naglasak se stavlja na socijalne potrebe, tradicionalno zapostavljene niže klase. Uz sličnosti u iniciranim ustavnim promenama sva tri predsednika, Ugo Čaves, Rafael Koria (Ekvador) i Evo Morales(Bolivija) u svojim govorima koriste hladnoratovsku „antiimperijalističku” retoriku,ali je svaki od njih svoju popularnost i mogućnost produženog predsednikovanja preko uobičajenih mandata proverio na izborima ireferendumima.
„Naš uspeh je,uistinu, rezultat pogibije mnogih mladih ljudi koji su se latili oružja da bi svrgnuli autoritarne režime. U Čileu, Argentini, Urugvaju, Brazilu, u gotovo svim zemljama Latinske Amerike, mnogo je gerilaca izginulo, a danas mi nastavljamo njihov san –samo što smoga mi izvojevali na demokratski način”, objasnio je brazilski predsednik na nedavnom međunarodnom socijalnom forumu u Belemu gde su se okupili levičarski pokreti iz celog sveta.
Prošlasu vremena kada se revolucija izvodila oružjem, danas se ona, kako to reče i Čaves,događa po demokratskim principima.
Po poslednjim vestima Čaves je iznenada otputovao do Kube gde će se još jednom sastati sa svojim „strateškim učiteljem” i duhovnim ocem, starim i obolelim Fidelom Kastrom. On mu je prvi i čestitao na velikom trijumfu, ključnom ne samo za Venecuelu, već i za celu Latinsku Ameriku.
-----------------------------------------------------------
Kako nastaju neograničeni mandati
Ustavnim promenama za odobravanje ponovljenih predsedničkih mandata prethodile su propagandne kampanje tokom kojihse tvrdilo da je dotični aktuelni predsednik jedini kadar da „garantuje red, prosperitet i promene”, piše profesor Kolumbijskog univerziteta u Bogoti Huan Fernando Haramiljo. Tvrdilo se,istovremeno,da je jedan mandat suviše kratak za tako velike zadatke.
Zatim je rečeno da jedan reizbor nije dovoljan, pa je predloženo da se uvede i treći mandat, kako je predložio Alberto Fuhimori u Peruu (sada u zatvoru zbog korupcije i ubistava neistomišljenika). Čaves je,međutim, dodaje profesor Haramiljo, sa iskrenom otvorenošću svojstvenom karipskim liderima, predsednik koji može da se kandiduje neograničeni broj puta.
-----------------------------------------------------------
Sinovi kubanske revolucije
Alehandro Kastro, sin sadašnjeg kubanskog predsednika Raula Kastra, predstavio je na nedavnom sajmu knjiga u Havani svoju novu knjigu „Imperija terora” o imperijalnim ciljevima SAD, u toku protekla dva veka. Na skupu,kome je prisustvovao Fidel Kastro Diaz, sin obolelog Fidela Kastra, ocenjeno je da je ova knjiga, aktuelna studija, velike dubine, s mnoštvom novih dokumenata.
-----------------------------------------------------------
Novi ustavi za novo doba
Ustavi dopunjeni novim amandmanima sastoje se,kako trenutno stvari stoje,u Venecueli od 350 članova, u Boliviji od 411, dok Ekvador ima rekordnih 444 članova. Svaki od ovih ustava pojedinačno navodi dugačku listu prava. Bolivijski ustav,na primer,garantuje pravo na hranu, vodu, besplatno obrazovanje izdravstvo, vodovod ikanalizaciju, električnu struju, telefon,život bez torture i seksualnog zlostavljanja"Neki ovakav ustavnitekst nazivaju populističkim dokumentom čiju sadržinu u delo može da sprovede samo predsednik.
Zorana Šuvaković
[objavljeno: 23/02/2009]
