Izvor: Politika, 04.Mar.2014, 22:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zbogom i živeli!
Početkom februara, tik pred odlazak u Berlin na festival,dobijam potvrdu od atašea za štampu takmičarskog francuskog filma „Voleti, piti i pevati” („Život Rajlijev”), da će biti udovoljena moja molba da intervjuišem francuskog filmskog maestra Alena Renea. Videla sam film u kojem ovaj neprevaziđeni majstor forme u svojoj 92. godini slavi život i umetnost, slavi i smrt kao sastavni deo života, sa takvom stvaralačkom energijom da mu na tome može pozavideti svaki mladić, a želja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << za ponovnim susretom sa njim udvostručila se.
Nažalost, tik pred intervju zakazan za 11. februar, dobijam obaveštenje da Rene zbog velikih bolova u leđima ipak neće doći, ali i ponudu da se sretnem sa njegovom suprugom i dugogodišnjom saradnicom, iskričavom glumicom Sabin Azema, koja u filmu opet igra jednu od glavnih uloga. Susret sa njom pretvorio se u razgovor o Reneu, njegovim filmovima, njegovim ljubavima, njegovoj posvećenosti umetnosti. Slikarstvu, književnosti, pozorištu, muzici i nadasve filmu u koji je on sve to spajao radujući se kreativnom činu. „Evo, on stalno zove, pita za reakcije, raduje se, pričala mi je Azema, svedočeći i svojim očima i osmehom i rečima tom osećanju obožavanja Alena Renea i kao supruga i kao umetnika i kao „šefa” koji, kako kaže, „sa takvom nežnošću i suptilnošću radi sa glumcima”. Koji je uvek „insistirao da filmove gleda na velikom filmskom platnu, komentarišući sa ljubavlju isključivo uočene talente o kojima bi satima posle pričao, a manje samu priču ili kvalitet celokupnog filma”. U pamćenje mi se urezala i njena rečenica: „Alen nikada nije govorio o sopstvenoj smrti, a u svakom filmu ju je doticao kao tako prirodnu, čak radosnu stvar.”
I eto, nije prošlo mnogo, a velikan francuskog i evropskog filma neumorni Alen Rene, sklopio je oči. Još od 1948. izdvojio se sa svojim kratkim dokumentarnim filmovima u pokretu francuskih dokumentarista, da bi prvim igranim filmom „Hirošima, ljubavi moja” (1959),zapalio luču francuskog „novog talasa” čiji je začetnik (mada se nikada nije izjašnjavao kao njegov predstavnik). Nije mu se ostvarila želja da prisustvuje dodeli berlinskih nagrada „Srebrni medved– Alfred Bauer” (za film koji otvara nove perspektive) i nagrade žirija kritike Fipresci (za najbolji film 64. Berlinala).
Tokom plodne karijere, duže od šest decenija i posvećene pozorištu, filmu, ali i proučavanju romana i stripova, Alen Rene (na pariskoj filmskoj školi studirao je montažu i otuda ta njegova velika brižnost spram montažnih rezova) podario je svetu više od 50 filmova. Osim inovativne „Hirošime”, tu su još i„Prošle godine u Marijenbadu” („Zlatni lav” u Veneciji, 1961),kao narativno složen autorov traktat o vremenu, fenomenima sećanja i zaborava i o prirodi osećanja, „Muriel“ sa čuvenim reneovskim preplitanjem prošlosti i sadašnjosti, „Rat je završen”, „Volim te, volim te”, „Moj ujak iz Amerike”, „Afera Staviski”, „Providnost” (analiza strukture građanske porodice), „Život je roman”, „Melo”, „Smoking/No smoking”, „Srca” („Privatni strahovi na javnim mestima”), „Divlje trave”, „Još ništa niste videli”, „Voleti, piti i pevati”... I svi oni su ga odredili kao filmskog modernistu (bio je blizak i levičarko-modernističkoj struji pisaca i filmskih autora) naklonjenog filmskom eksperimentu u kojem se objedinjuju sve druge umetnosti i otvara širok spektar tema – od istorije i politike, umetnosti i društva, intimnih odnosa, melanholije i smrti.
U intervjuu koji je za „Politiku” dao 2006. godine, tokom 63. Venecijanskog festivala na kojem je dominirao filmom „Srca” rađenom prema pozorišnom komadu „Privatni strahovi na javnim mestima” britanskog pisca Alena Ajkberna (prema Ajbernovom komadu rađen je i poslednji Reneov film), ostalo je zabeleženo i Reneovo anegdotsko sećanje na 1961. i pobednički film „Prošle godine u Marijenbadu”:trenuci kada se znojio, potpuno zbunjen glasnim smehom publike,koji je pratio dijaloge tokom prvih četrdesetak minuta projekcije.
„Hajde da ovo prekinemo, ovo je suviše bolno – molio sam organizatore, a onda je tišina poštovanja počela da raste, na kraju aplauz gledalaca i kao kruna ’Zlatni lav’. Moja rediteljska karijera mogla je definitivno da se završi te noći.”
A naravno da nije. Rene je još dugo, dugo stvarao svoje dragocene filmove. Često i uz dosta humora. Uvek sa mnogo stvaralačke vedrine i energije. Čak i u trenucima najdublje starosti neumorno je radio. Voleo, pio i pevao! Baš tako.
D. Lakić
objavljeno: 05.03.2014
.jpg)
