Izvor: Blic, 12.Apr.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zbog čega deca kradu?
Nije nimalo prijatno kad saznate da je vaše dete nešto ukralo. Briga roditelja je sasvim razumljiva jer se plaše za budućnost dece pošto ih odmah vide kao kriminalce. Stručnjaci ipak poručuju da nipošto ne treba paničiti jer problem može da se reši. A da bi u tome uspeli, roditelji pre svega moraju da otkriju zašto njihovo dete krade, a zatim da pokušaju da sa njim uspostave odnos poverenja i bliskosti da bi mu ukazali na grešku.
Stručnjaci naglašavaju da svi roditelji >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << treba da znaju da su u svakoj starosnoj grupi uzroci takvog ponašanja različiti.
Krađa u predškolskom uzratu ima specifične karakteristike i to nije krađa u pravom smislu reči. Među razloge koji teraju dete predškolskog uzrasta da krade, psiholozi ubrajaju sledeće:
Jaka želja da se nešto poseduje (najčešće igračka) koju mališan ne može da savlada. Dete vidi novu igračku kod vršnjaka i pošto o takvoj istoj već dugo mašta, ne može da joj odoli i, kad niko ne gleda, hitro je uzima i nosi kući. Uzrok takvog postupka se krije u svesti deteta tog uzrasta: za njega su pojmovi „moje", „tvoje", „tuđe" apstraktni. Recimo, dvogodišnjak ili trogodišnjak još nije u stanju da shvati šta je to svojina i zato je ubeđen da sve na svetu pripada njemu, pa se zato ne usteže da u gostima ili parku prisvoji sve što mu se sviđa. Naravno, takvog mališana nećemo nazvati lopovom, već ćemo mu strpljivo objasniti da je igračka tuđa i da zato ne sme da je nosi kući. Roditelji će u tom uzrastu svom mezimcu više puta morati da skrenu pažnju na tu životnu činjenicu.
Želja da bližnjima (najčešće roditeljima) nešto pokloni. Taj uzrok je takođe povezan s neshvatanjem da krađa predstavlja nešto nedozvoljeno. Dete želi da obraduje mamu i ne shvata da u tome ima nešto loše.
Želja da na sebe skrene pažnja vršnjaka kao vlasnik neke posebne stvari.
Želja da kazni druga ili mu se zbog nečega osveti.
Sa šest-sedam godina detetu je već stalo da se izbori za svoj položaj u društvu vršnjaka i svesno nastoji da postigne željeni cilj, često pri tom ne birajući sredstva. Dešava mu se da je taj cilj, radi koga dete krade, toliko važan da potiskuje strah od kazne. Na primer, dete krade da privuče pažnju drugova: ne može da se uklopi u društvo u vrtiću, školi ili dvorištu, pa uzima od roditelja novac da bi kupio, recimo, slatkiše i počastio drugare. Tako skreće na sebe pažnju i stiče njihovu zahvalnost, do čega mu je toliko stalo. U takvom slučaju roditelji moraju da se pozabave uzrokom - a ovde je uzrok nizak stepen samopoštovanja i uverenje mališana da će ga vršnjaci ceniti samo ako nešto ima. Dakle, s detetom treba porazgovarati o prijateljstvu i objasniti mu kako da se upozna s novim drugovima i kako da ih zainteresuje.
Što je dete starije, to je problem krađe složeniji. Ono što je u ranom detinjstvu bila greška ili slučajna epizoda, kod tinejdžera je svestan korak ili, još gore, štetna navika. Ipak, ne treba zaboravljati da dečak ili devojčica sa 13 godina još uvek nisu svršeni ljudi i pre nego što osudite vaše dete, pokušajte da shvatite njegove motive.
Svršen čin još uvek nije krivica. Neretko se dešava da je adolescent silom ili lukavstvom uvučen u začarani krug. Roditelji treba da znaju da su među tinejdžerima česte takozvane krade prestiža, da bi se zadržao status u grupi i da bi dete ostalo prihvaćeno. Šta god da je razlog, roditelji moraju da pruže detetu još jednu šansu. I još jednu, ako treba. Vera u vlastito dete je ključ za promenu njegovog ponašanja. Jer, kažu psiholozi, krađa najčešće predstavlja signal koji pokazuje da vašem detetu nedostaju ljubav i pažnja.
