Izvor: Danas, 27.Jul.2015, 21:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zbeg u slobodu
Čudi se Olujić Dragomir, u komentaru na moj prošloutornički članak, gde sam našao da Ciprasa nazivam anarhosindikalističkim marksistom - i još sa revolucionarnim vokabularom pride? Nema misterije, druže Olujiću. U pitanju je čista ironija sa neznatnim dodatkom sociološke imaginacije i jednom žlicom postmodernog spajanja nespojivog.
Uostalom, kada se Džon Milijus, autor Konana, može deklarisati kao zen anarhista, postoji li ijedan valjani razlog da komunistu Ciprasa >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << ne častimo bar nezvaničnom titulom anarhosindikalističkog marksiste? Ali, to ionako nije poenta prošloutorničkog članka. Poenta je, između ostalog, u ironiji. A ironija je danas jedino sredstvo bega u slobodu. Nasuprot tome, svako opkoljavanje ironije nemaštovitim navodnicima, zločin je protiv ironičnosti. Fromovski beg od slobode - u najmanju ruku. Pa ko shvati, shvatio je!
Ipak, manimo se teških tema na ovu vrućinu - kada se i ironija metnuta pod navodnike topi kao čoko-moko na vrelom julskom suncu. Čitaocima treba servirati što laganiji obrok sačinjen od daleko inspirativnijih tema. Recimo, analizu sadržaja - koliko se puta Sarapa, u direktnom prenosu šetnje bosanske delegacije i Vučića Knezom, dotakao tamburaškog orkestra, koji im je svirao na uvce? Ili, na primer, komparativnu analizu Vučićevog i Bakirovog baldisanja u odelima na plus 40! Možda, šahovsku analizu njihove partije na Kalemegdanu sa zvaničnim saopštenjem za javnost : jal' je sicilijanka - jal' je damin gambit? Ništa manje egzotično bilo bi pitanje koliko je dobio evra u dinarskoj protivvrednosti odvažni drvoseča koji je uprkos drevnom proročanstvu pretesterisao hrast iz Savinca? Ali to je neka druga tema skopčana sa čeličnom Zoranom i trijumfom etike rada i preduzetničkog duha na koridoru 11, između Ljiga i Preljine.
Okrenimo se stoga fudbalskoj tematici? Žreb za SP u Rusiji 2018. nije nam bio naklonjen - ko što to vole da kažu sportski komentatori. Nalazimo se u tzv. grupi smrti sa Gruzijom, Moldavijom i Irskom. U isto vreme, naš klupski fudbal trijumfalno napreduje u okvirima kazino-ekonomije, budući da su već u premijernom prvenstvenom kolu krenule nameštaljke. U međuvremenu, funkcioneri FSS-a toliko su se napregli da zadrže selektora mlađahnih prvaka sveta, da je Paunović pobegao glavom bez obzira. Inače, drevni je to običaj ovdašnjih, mladih stručnjaka. Zbeg u slobodu!
Kad smo kod toga, sedim u nedelju popodne u debeloj hladovini konobe na barskoj železničkoj stanici i kratim vreme do polaska brzog za Beograd. Na baštenskoj plazmi poslednja četvrtina filma "Beg u slobodu". Jedan od poslednjih, ako ne i poslednji, filmski projekat Džona Hjustona. Kratak sadržaj: Fudbalski tim ratnih zarobljenika igra protiv uigrane nacističke momčadi utakmicu života. Meč posmatraju visoki oficiri Vermahta, među njima i Maks fon Sidov, dok naoružani vojnik (kao iz Otpisanih), ručno obrće rezultat na odgovarajućem semaforu. Dramatika je na nivou klasične grčke tragedije, ali je svršetak holivudski - jer sasvim očekivano pobeđuju ratni zarobljenici. Kako i ne bi kada na golu imaju jednog Silvestera Stalonea, u srednjem redu Majkla Kejna, a u napadu Edsona Arantesa lično. Pele daje nezaboravni gol makazicama, dok Roki brani odlučujući jedanaesterac samouverenom Fricu. I ostali članovi tima ostavljaju srce na terenu.
E sad, kada bi Kolarov igrao poput Majla Kejna u rečenom Hjustonovom filmu, umesto što u reprezentativnom dresu deluje otežalo, kao da se upravo najeo čorbastog pasulja s rebarcima, možda se danas ne bi pribojavali neugodnih Moldavaca. Jer Kejn je na filmskom platnu, i pored svojih pedesetak godina i pivskog stomačića, delio saigračima lopte kao na tacni. Kao Pape Sušić na Mundijalu u Italiji.
Bilo je to u predvečerje bratoubilačkog rata. Mnogi još uvek veruju kako do sranja ne bi ni došlo da je Jugoslavija osvojila SP te 90-e! Iskreno, mišljenja sam da titula (na žalost) ne bi sprečila maloumlje. Štaviše, bila bi to savršena ironija sudbine? Kao što je ironija sudbine da se finalni zbeg u slobodu naroda i narodnosti odigrava u desetostrukom živom obruču sazdanog od radnika obezbeđenja, "u planinskom predelu Kalemegdana" (Dačić).
