Izvor: Politika, 05.Nov.2010, 15:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zavođenje davno zavedenih
Jednog jutra, na pragu nekog džez zaljubljenika našao se koverat adresiran „najboljem bubnjaru na svetu“. Ne otvarajući ga, dopisao je „Elvinu Džonsu“, kao i adresu eminentnog bubnjara koju je pronašao u imeniku, pa ubacio koverat u poštansko sanduče.
„Neko je grubo pogrešio“, zaključio je Elvin kada mu je stigao koverat – nije ga otvorio, već je precrtao svoje ime i napisao „Maksu Rouču“, promenio adresu i vratio nazad u poštu. „Hm, pa ja nisam najbolji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bubnjar na svetu, to je Badi Rič“, pomislio je Rouč. I on, ne otvarajući koverat, napisao je Badijevo ime i adresu, pa otišao do najbližeg sandučeta. Kada je Badi Rič primio koverat, samozadovoljno se osmehnuo i napokon ga otvorio: „Dragi Ringo...“, pisalo je unutra, a pošiljalac je, naravno, mislio na Ringa Stara, bubnjara „Bitlsa“.
Vic koji je slavni džez kritičar Tomas Konrad ispričao za stolom najstarije beogradske kafane „Znak pitanja“ u predvečerje 26. Beogradskog džez festivala bio je vladajući ton sedmodnevnog urnebesnog nadigravanja petnaestak vodećih džez pera iz SAD, Engleske, Italije, Austrije, Španije, Francuske, Makedonije i BiH. Estonka Madli-Lis Parts je pre tri godine ovo društvo prozvala – Beogradski bend. „Dragi Ringo“ perfektno opisuje mesto džeza na margini popularne kulture, zbog čega svaka nova akcija okupljanja svetskih džezera u ovom gradu predstavlja putovanje u nepoznato. Koliko nas ima? Da li smo spremni da oslušnemo njihove poruke? Čime će nas ovog puta zavesti?
Šorter traži bedž
Sedim sa Vejnom Šorterom u sunčano oktobarsko jutro posle koncerta. Ćutimo. Dok posmatram njegove ruke, čujem pet tonova kojima nas je prethodne večeri zavodio. Govori mi očima, pogledom punim radosti: upijam tu veliku priču o džezu, ljubavi, životu – „čisti zen“, opisaće ga kasnije Milan Vlajčić. Prilazi fotograf koji se tu slučajno zatekao: „Učinite mi sreću da Vas slikam“, obraća mu se. Vejn se okreće kameri, oči igraju u ritmu muzike koju smo slušali, na glavi kačket sa natpisom Beograd. Još jedan osmeh za „do viđenja“, a onda prstom pokazuje prema mom reveru. Skidam bedž festivala i pružam mu ga – kači ga odmah, nastavljajući džez hodočašće sa dragom uspomenom tik pored srca.
Beogradski basista
Uveče su nas muzikom zaveli Erni Vots i Alan Brodbent. Ovacije posle njihovih solo deonica su toliko odzvanjale salom, da je veliki šef Čarli Hejden zaustavio bend, nastavljajući svirku tek kad se publika potpuno umirila. A Hejden nas zavodi uspomenom na zabavu u američkoj ambasadi u Beogradu posle koncerta sa Ornetom Kolmenom 1971, uz flašu šljivovice koju su iskapili Djui Redman i Soni Stit. „Prišao sam Neli Monk i upitao je da li bih mogao da zasviram sa njenim suprugom“, sećao se. „Potvrdno je klimnula glavom, a ja sam pojurio u hotel po bas. Kad sam se vratio, sa Monkom je već svirao jedan od beogradskih basista...“ Posle koncerta obećavam da ću mu na recepciji hotela ostaviti presnimak nastupa iz 1971. Tri sata kasnije zazvoniće telefon: „Zdravo, ovde Čarli! Ovo je sjajno – znam šta ću da slušam u avionu! Imaš li i Dizija?“ Potvrđujem. „A Majlsa i Djuka?“ I njih. „Piši adresu, platiću ti.“ „Biće mi čast da Vam poklonim“, odgovorio sam.
Iz podruma do Meseca
Za vreme koncerta Nacionalnog džez orkestra iz Francuske dobijam poruku da hitno siđem u podrumski bekstejdž na dogovor sa danskom pevačicom Sine Eg – hoće da pomere sutrašnji odlazak za nekoliko sati kasnije da bi malo prošetali gradom. Silazim i zatičem kvartet oko nekog starog pijanina: Jakob Kristofersen cepa „strajd“ po prašnjavim dirkama, Morten Ramsbel raspalio „voking“ kontrabas, Martin Anderson „kuva“ metlicama po dobošu, dok se Sine između njih zavodljivo uvija pevajući „Fly Me To The Moon“. Hitam napolje da dovedem Miću Markovića, usput pokupim i Jelenu Koprivicu i Darka Ćirkova – eto žurke gde joj mesto nije!
Mića Marković se raspituje za svog prijatelja iz Danske, svi ga poznaju, kažu – on je legenda. Sutradan će se u razgovoru sa austrijskim novinarom Otmarom Klamerom pomenuti Karlhajnc Miklin, višestruki gost Beogradskog džez festivala. „To mi je jedan od najboljih drugova“, kaže Klamer, i bira njegov broj. „Halo, Čarli? Evo me na beogradskom Ušću, neko hoće da te čuje...“ Da li su se možda podsetili zavođenja uz saksofon u vreme zajedničkih studentskih dana u Gracu?
Reutini problemi sa geografijom
Izraelska trombonistkinja Reut Regev nije omašila samo zemlju porekla sopstvenog muža (Makedonija umesto Moldavije)! U najavi za numeru „Montenegro“ saznali smo da je bila inspirisana požarom u hotelu u Podgorici tokom prošlogodišnje turneje sa Eliotom Šarpom i hukom/brujanjem vakuumskih čistača u hodnicima hotela. U stvari, tada shvatam da je numera trebalo da se zove – „Srbija“. Jer, požar o kom je pričala buknuo je u beogradskom hotelu „Park“ u kome su se zadržali na proputovanju za Crnu Goru, 16. novembra prošle godine. Kako bi nas tek tad zavela da nije pobrkala lončiće?
Poslednju ovogodišnju večeru Beogradskog benda obeležavaju duvan-čvarci, srneći paprikaš i domaće vino u „Kafanici“ nad Košutnjakom, i, naravno – Vejn Šorter. Čita se recenzija Viktora Čikeša iz sutrašnje „Politike” (Igor je izvrsno prevodi na engleski), a potom se nastavlja stara diskusija, najpre iscrpno o Šorteru, a onda ipak i o ostalima. Najviše ih je izgleda zaveo Enriko Rava. Objavljujem pet minuta za želje: svako za stolom uzvikuje po jedno ime, a onda bend „odobrava“. Ponoć se bliži, predstava traje, klub Voks je blizu, a tamo se igra do zore…
Autor je umetnički direktor Beogradskog džez festivala
Vojislav Pantić
objavljeno: 05.11.2010.
