Izvor: B92, 07.Avg.2013, 16:24 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zaveštanje
Kandidata za novog Dinkića ima mnogo: pune su srpske političke partije takvih
Ne znam da li je ovo što se dogodilo početak kraja političke karijere Mlađana Dinkića, ali smatram da bi tako nešto za Srbiju bilo izuzetno dobro. Iz nekoliko razloga.
Prvi je što g. Dinkić nema nikakva ubeđenja, osim da on treba da bude na vlasti i da upravlja privredom zemlje. Pošto nema nikakva ubeđenja, rado prihvata bilo kakvu ideju koja postaje osovina puke manipulacije. A >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << ideja treba da bude „moderna“, prijemčiva, treba da se uklopi u duh vremena, treba da omogući političku podršku, ne njenoj realizaciji, ne dao bog, nego Mlađanu Dinkiću. Početkom prošle decenije, ideja je bila reforma, ta fundamentalna različitost u odnosu na Miloševićevu Srbiju i njegov SPS. Ta mantra je trajala nekoliko godina. Potom je došla „Srbija na prvom mestu“, kojom je privlačio sve one kojima je bilo dosta sapunske opere zvane budućnost državne zajednice sa crnogorskom nezavisnošću kao obaveznim epilogom, da bi na kraju pronašao prazan politički prostor u regionalizaciji. Pa se tako menjao i naziv partije: od G-17 plus, još uvek igrajući na reformsko-ekspertsku emociju, do URS-a, a sutra bi možda moglo i R2D2.
Drugi razlog jeste to da je uvek zarad svog uskog političkog, to jest ličnog cilja da opstane na vlasti i da sa tog mesta upravlja Srbijom kao preduzećem („Ne mogu da budem fikus u vladi“), bio spreman da načini štetu neviđenih razmera u vidu potpuno kontraproduktivnih politika. Naravno, nije Mlađan Dinkić jedini zaslužan za ogroman fiskalni deficit koji Srbija beleži, niti za izvoznu nekonkurentnost njene privrede, ali je on tom deficitu značajno doprineo, između ostalog, svojim programima subvencionisanja svega i svačega, tačno ciljajući one koji će znati da tu uslugu vrate. Nije ga mnogo interesovala široka politička podrška, kada je shvatio da ne može da je dobije, ali mu je mnogo značila ona usredsređena, ali intenzivna – naročito od onih koji imaju novca. A neverovatan politički instinkt i ogromna energija s kojom ga je sledio, zajedno sa agresivnim političim marketingom, dali su rezultate – njegov dvanaestogodišnji opstanak na vlasti i stanje privrede kakvo imamo.
Treći razlog jeste to što je Mlađan Dinkić uneo način javne komunikacije kakav pre njega nije zabeležen. Počev od izjave još davne 2001. godine: „Znate, gospodin Šešelj je budala!“ Preko izjave da su lažna obećanja nešto sasvim legitimno – „To sam uradio (obećanje o 1.000 evra od besplatnih akcija) da bi Boris Tadić dobio izbore“, pa sve do najnovije: „Gospodin Dačić vas je slagao“.Jasna poruka da je dozvoljeno sve da bi se opstalo na vlasti. I dugo je bio uspešan u tome.
Četvrti razlog jeste arogancija. Pošto je smenjen sa mesta ministra, izjavljuje da njegov naslednik ne sme da bude tunjav. Nije mu, makar slučajno, palo na pamet da kaže: da bude kompetentan, da bude marljiv i privržen poslu, da govori istinu, da ne daje lažna obećanja, da se usredsredi na glavne probleme srpskih javnih finansija, da bude pristojan. Dakle, evo zaveštanja: Kad već ne mogu da budem ja, neka novi ministar finansija bude – isti ja! Eto to je sistem vrednosti i komunikacije koji je na srpsku politički scenu doneo Mlađan Dinkić. Ne samo on, doduše.
To su sve razlozi zbog kojih je dobro da g. Dinkića više ne bude u političkom životu Srbije. No, nezavisno od njegove lične (političke) sudbine, pravo je pitanje da li se srpska politika može rešiti ličnosti poput njega. Time se dolazi do sledećeg pitanja. Koliko je domaće biračko telo zaslužno za njegov nesvakidašnji uspeh?
U Srbiji je veoma rasprostranjen običaj da se veruje lažnim prorocima. I da se veruje u to da se uspeh može postići bez sopstvenog napora i bez ikakve muke. Zato što mi imamo pravo da nam neko drugi reši naše probleme! Pravo na subvencije za nova radna mesta, na subvencionisanje kamata, na dovođenje investitora, na plate koje se isplaćuju iz budžeta, na sve naše prinadležnosti i pravo da se zadužujemo (deca će da vrate). Za sve su krivi neki drugi i nikada nismo krivi mi. Pa se onda zaključuje: „Možda je ovakav ili onakav, ali ipak je Dinkić uradio nešto za nas.“ A Srbiji sve gore!
Kandidata za novog Dinkića ima mnogo: pune su srpske političke partije takvih, koji su spremni da žrtvuju tuđi i opšti interes zarad sopstvenog dobra – zarad kile mesa. Možda kandidati nisu tako politički talentovani i beskrupulozni, ali rekao bih da obećavaju. A mogu uspeti jedino ukoliko ih biračko telo, rešeno da njegove probleme reši neko drugi, ovlasti da budu gospodari tuđe sudbine. C(ij)ena? Prava sitnica!
Autor je profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu
