Izvor: Blic, 10.Mar.2008, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zavesa ćutanja posle pada sa 1.200 metara
ZVORNIK – Priča Neđe Savića iz Smoluće, po mnogo čemu, spada u rubrike - verovali ili ne. Kada neko preživi pad sa 1.200 metara za njega se može reći da je preživeo susret sa smrću ili da je svojevrstan fenomen. Jer, retki su padobranci koji prežive padove kada im se ne otvori padobran, a još ređi su oni koji se posle pada uspešno oporave i ponovo skaču. A upravo to se desilo junaku ove priče, ali - to nije sve...
Posle 32 godine ćutanja o padu na sportskom >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << aerodromu Dubrave sa 1.200 metara Neđo Savić, odlučio je da glasno izgovori svoju nesvakidašnju ispovest. Žitelji sela oko Kalesije i Tuzle bili su svedoci ovog događaja, ali je on ostao nezabeležen zbog „gvozdenog zida" ćutanja koji je važio u ondašnjoj JNA, posebno o incidentima iza kapije vojnih objekata. Tada osamnaestogodišnjak, koji se bavio padobranstvom, pre pada ubeležio je 177 skokova. Nije ni slutio šta će se desiti tog 10. juna 1976.
„Padobranstvom sam se počeo baviti sa nepunih sedamnaest godina, a uporedo sam išao i na jedriličarsku obuku, uspešno je završio i prešao na motorno letenje. Dan pre pada koji mi je promenio život, dobio sam na aerodromu Zalužani, kod Banjaluke, dozvolu za letenje na nadzvučnim avionima i odmah krenuo vozom iz Banjaluke prema Tuzli kako bih radosnu vest saopštio roditeljima u Smolući. Trebalo je da iz voza izađem u Lukavcu, ali je sudbina htela da svoju odluku promenim u poslednjem momentu i putovanje produžim do Tuzle, odnosno, đačkog doma gde sam bio smešten u vreme školovanja. I baš ta odluka bila je presudna za ono što mi se kasnije dogodilo. Nakon prespavane noći u đačkom domu oko devet časova dobio sam poziv sa aerodroma Dubrave da se hitno javim. Po dolasku na aerodrom saopšteno mi je da treba da isprobam novu vrstu padobrana „parakomander" - jednog od tri primerka koji su u JNA stigli iz SAD. Prihvatio sam", kaže vidno uzbuđen Neđo Savić, kao da sve ponovo preživljava. Iako su ga prijatelji nagovarali da napusti padobranstvo i okrene se letačkom pozivu, Neđo je odlučio da isproba novi tip padobrana koji je trebao da bude prikazan na aeromitingu u Tuzli 11. juna.
„Kad su mi doneli padobran spakovao sam ga sa tadašnjim nastavnikom padobranstva Milanom Seferovićem. Milan mi je rekao da o novom padobranu zna koliko i ja. Plan je bio da skočimo sa 1.200 metara. Dostigli smo visinu i pilot Ivica Terzić pitao me je da li sam spreman. U tom trenu grkljan je počeo da mi igra i prvi put sam bio u nedoumici da li da skočim ili ne. Taj čudan predosećaj bio je u stvari potvrda onog što se kasnije desilo. Iskočio sam i po planu napravio kolut napred. Povukao sam ručicu, očekujući da se padobran otvori, ali čuo sam samo šištanje konopaca padobrana. Pre toga sam otvarao rezervni padobran četiri puta, ali u ovom slučaju sigurnosne bravice nisu bile na mestu na kome su se nalazile kod ostalih padobrana", priseća se Savić. U tom trenutku približavao se zemlji brzinom od 51 metar u sekundi.
„U nekoliko sekindi mi je čitav život prošao kroz glavu. Sam sebi sam govorio da treba da se probudim i da je sve to ružan san. Nisam mogao da verujem da se to meni događa i da je smrt tako blizu. Pokušavajući da otvorim rezervni padobran na nekih sto metar od zemlje ispustio sam strašan krik, a da ga nisam bio ni svestan. Posle udara o zemlju ostao sam pri svesti, ali nisam mogao da verujem da mi se tako nešto dogodilo. Obrisao sam rukom usta i pomislio ako bude krvi gotov sam, ali na usta je curila voda", kaže Savić. Prva sledeća scena koju pamti je dolazak Miće Tadića, portira na aerodromu Dubrave, koji je bio svedok pada i Savića je kombijem prevezao do bolnice.
„Čim je iskočio iz aviona bilo mi je jasno da nešto nije u redu. Umesto široko razvijenog padobrana iznad njega se vijorilo platno veličine vreće. Očekivao sam da otvori rezervni padobran, a već posle nekoliko sekudi bilo je jasno da će udariti o tlo. Neđo je pao na kilometar od aerodroma, a ja sam sa kombijem do njega stigao za dva ili tri minuta. Jakub Hasanović, u čiju njivu je Neđo pao, već ga je bio izneo do puta. Bio je svestan i odmah smo ga ubacili u kombi i odvezli u bolnicu. Posle nekoliko meseci smo se sreli, a nisam mogao ni verovati da hoda", priča Mićo Tadić (71), koji se nakon rata iz Kalesije doselio u Mali Zvornik.
U bolnici na Gradini, kod Tuzle, Savić je proveo nekoliko meseci. Rečeno mu je da o ovom događaju ne priča nikome i da će posle nekoliko meseci ponovo leteti.
- Opredelio sam se da ispričam ovu priču nakon što sam na televiziji čoveka koji je pao sa iste visine, ali je ostao teški invalid. A ja sam posle pada morao da ćutim jer su mi obećali da ću ponovo leteti, ali su me obmanli. Nekoliko godina posle pada dobio sam poziv za redovno služenje vojnog roka u padobransku jedinicu u Nišu. Tamo sam skočio još oko 80 puta, a poslednji skok izveo sam 1982. godine", kaže Savić.
Danas živi u Zvorniku i radi kao vozač u Domu zdravlja. Nakon 32 godine od pada još oseća posledice, ali ga najviše boli to što su ga izigrali ljudi koji su mu obećali da će se vratiti pilotskom pozivu.
Tri meseca nepomičan
Neđo Savić je u bolnici proveo nepomičan tri meseca u gipsanom koritu pošto su mu bili polomljeni četvrti, peti i šesti kičmeni pršljen, pukla plućna maramica i nekoliko rebara, uz brojne povrede nogu, a uz njega je stalno bila njegova sadašnja supruga Dragica. „Zbog nje sam i preživeo", kaže Neđo. Po izlasku iz bolnice su se venčali. Žive u skladnom braku, imaju kćerku i sina.
