Izvor: Politika, 20.Avg.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zavedeni mirisom bolje prošlosti
Skoro je dvadeset godina kako su iscrtane nove granice ovih prostora, ali najbolji proizvodi nastali u „velikoj“ Jugoslaviji ne mare za njih
Možda se možemo lako složiti da je najgori srpski brend – državna administracija, ali, ako ćemo o najboljem, e tu će Srbi već biti u dilemi. Slatkoj, da se razumemo, jer je lista omiljenih domaćih proizvoda, kojima se rado slade i van granica Srbije, poduža.
„Plazma", „bananica", „eurokrem", >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „najlepše želje", „ratluk” – Takovo, smoki, „galeb", „mnogo lepih želja" samo su neke od čarobnih formula čiji mirisi i ukusi starije asociraju na detinjstvo, a nove generacije ih prihvataju bez rezerve. Skoro je dvadeset godina kako su iscrtane nove granice ovih prostora, ali najbolji proizvodi nastali u „velikoj” Jugoslaviji ne mare za njih. Slatkiši iz srpskih fabrika opet su prokrčili put do potrošača od Triglava do Đevđelije.
Kriška hleba premazana crno-belim kremom, veverica ili slogan „za generaciju koja raste" sinonim su za detinjstvo i „eurokrem", jedan od najpoznatijih proizvoda bivše Jugoslavije. Iako licencni proizvod italijanske fabrike „Gandola”, ovaj slatki namaz iz srpske fabrike „Takovo” izlazi već skoro četiri decenije. Toliko mu je bilo dovoljno da „obriše” granice i obezbedi trajne emocije potrošača na svim tržištima na kojima se prodavao. I pored „cipiripija”, hrvatske licencne „kinderlade” i kasnije „linolade”, kao i strane konkurencije ni danas nije izgubio svoje kupce. Na tržištima bivše velike države još se poručuju palačinke sa „eurokremom”, pa i onda kada su punjene „nutelom”.
Da kvalitetan proizvod može dugo da traje i opstaje u sve jačoj konkurenciji,mnogo je primera u srpskoj konditorskoj industriji. Toliko je tajnih receptura koje se kriju i čuvaju decenijama samo za verne potrošače. Tako je „Soko Štark" uspeo u onome što je san svake kompanije na svetu – da stvori „lov marks" ili proizvode koji se jednostavno vole. Za čokoladu „najlepše želje" priča se da je u svest domaćih potrošača ušla otprilike kada i televizor u njihove domove. Tradiciju dugačku više od osam decenija „Štark", ipak, duguje Francuzu Danijelu Pesmažu, koji je kao povratnik saSolunskog fronta, odlučio da ostane u Kraljevini Jugoslaviji. Osnovao je firmu „Lui" koja je na uvezenoj polovnoj opremi , proizvodila slatkiše. Sredinom dvadesetih godina prošlog veka napravio je prvu čokoladu „roda", koja je preteča današnje čokolade za jelo i kuvanje „menaž". Firma je kasnije promenila ime u „La sinjon" ili „Roda", koja je čokoladni koren današnjeg „Soko Štarka".
Ovu fabriku je od Francuza preuzeo majstor Franja Vaja, Vrščanin, poreklom Mađar, u kojoj je 1938. godine napravio prvu „čokoladnu bananicu” za koju je od tadašnjih vlasti kao nagradu za novi proizvod na tržištu dobio dinar ipo. Tokom rata Franja Vaja je bio direktor fabrike , a zatim je predao novim vlastima FNR Jugoslavije. Pronalazač „bananice” preselio se u Sarajevo i preneo svoje znanje i iskustvo u fabriku „Zora" koja je proizvodila čokoladu i čokoladne dezerte. Posle dve godine se penzionisao, a danas više nije među živima.
Prva penasta „bananica” se, kako su to ispričali Toma i Ljuba Ćirić, bračni par, koji su ceo radni vek proveli u „Soko Štarku”, pravljena od živih belanaca, a dnevna proizvodnja je bila 10 kilograma gotovog proizvoda.Tek 1965. godine stigla je prva mašina za livenje. Ljuba Ćirić je 35 godina provela uz „bananice” i smatra ih najlepšim proizvodom koji izlazi iz ove fabrike.
Poslednjih 50 godina se tako menjala moda, muzika, stilovi –jedino je „bananica” ostala ista. Njen oblik se nije menjao od prvog dana, kvalitet je poboljšavan, pa se danas u Srbiji za godinu dana pojede oko 66 miliona „Štarkovih” „bananica”. Tajna ukusa u kakvom i danas uživamo je delimično u morskoj algi „agar-aga” koja se koristi za želiranje ovog slatkiša. Ostatak je u recepturi koja se do danas nije menjala.
Sa istih proizvodnih linija izlazila je i najprodavanija domaća čokolada „najlepše želje". Žuta čokolada sa ružom, njen je nadimak koji je proizašao iz dugogodišnjeg poverenja potrošača.
Malo je poznato i to da je „Štarkov” „smoki" – danas generičko ime za sve flips proizvode, prvi proizvedeni flips u jugoistočnoj Evropi. Superbrend, kako ga nazivaju u „Štarku", nastao je 1972. godine i kada je počela da se proizvodi njegova poliuretanska kesica sa providnim prozorom bila je hit ambalaža i prvi put viđena na našem tržištu. Receptura je menjana, ali je postala tajna poslovnog uspeha , dok je preliv „smokija" jedinstven u svetu flipsa. Samo ovaj proizvod „Soko Štarka" u kategoriji flipsa ima tržišno učešće veće od 50 procenata.
Najtraženiji keks u zemlji, ali i proizvod koji je danas našao put do potrošača na pet kontinenata je svakako „plazma".Nastao je u „Bambijevoj" kuhinji daleke 1967. godine kada je grupa domaćih tehnologa odlučila da napravi keks koji neće biti samo poslastica nego i hrana. Tada niko, verovatno, nije ni slutio koliku će slavu steći ovaj, danas jedan od najprepoznatljivijih srpskih brendova. Prve godine u „Bambiju” je proizvedeno 170 tona ovog keksa, a danas je ta brojka neuporedivo veća. Čak jedanaest hiljada tona godišnje izlazi sa proizvodnih linija, od čega gotovo jedna trećina ide u izvoz u bivše jugoslovenske republike, Evropsku uniju, Australiju, Ameriku, Kanadu.
Nisu samo slatkiši i hrana srpski adut na drugim tržištima. Spisak proizvoda je dugačak. Da ne govorimo o Sirogojnu i džemperima koji se decenijama izvoze na strana tržišta, „ Knjaz Milošu”, čije su vode odavno među omiljenim u drugim državama, da ne pominjemo zlatiborski pršut i mlečne proizvode iz sjeničkog kraja. Da na tren pomenemo i maline i Guču i „Egzit”. Ako su Nemci zaštitili šljivovicu, a Slovenci ajvar registrovali kao njihov proizvod, eto posla i za državnu administraciju sa početka priče.
Da one proizvode koji su neodvojivi deo ovog podneblja i zvanično usvojimo i negujemo. Makar još 100 godina.
Jelica Antelj
[objavljeno: 21/08/2008.]
.jpg)
