Izvor: Politika, 10.Mar.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zastor budućnosti
Problem smisla života nije neki naš izum; on se u ne tako radikalnom obliku kao danas postavljao i pre više milenijuma
Pošto je ovladao prirodom i delom kosmosa, današnji čovek najčešće upire prstom u samog sebe, posebno u onaj deo koji mu nikakva nauka ne može objasniti – to je želja da se pronikne u sopstvenu budućnost, ne samo ovostranu nego i onostranu. Nije to nikakav naš izum. Čim je postao svestan sebe i svoje konačnosti, i naš davni predak preduzimao >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je razne "radnje" koje bi mu dale bar neki odgovor na pitanje o kojem ništa nije znao. Tražio je pomoć od plemenskog vrača, upirao pogled u sjajne zvezde na nebu, obavljao razne rituale i magijske radnje, verujući da se tu negde krije odgovor na pitanje njegove konačnosti ili moguće večnosti. Problem smisla života nije, dakle, neki naš izum; on se u ne tako radikalnom obliku kao nama danas postavljao i pre više milenijuma. Krize koje su pogodile čovečanstvo u prošlom i produžile se na ovaj vek još više su pojačale ljudsku potrebu da sazna i ono što nije moguće saznati.
Uz vladara, u koga se moralo verovati dobrim delom i zbog mogućih loših posledica osporavanja njegove moći, proroci su verovatno jedini u to magijsko doba bili osobe u čiju se reč verovalo i čije se mišljenje tražilo. Traži se i danas ne samo zbog odgovora na ono krucijalno pitanje – šta biva sa nama kad nas više nema – već još više kad je reč o nekim bezazlenim stvarima. Da li je i to jedan od ljudskih pokušaja da prevari svoje nesvesno i samom sebi, uz pomoć nekog "stručnjaka", predstavi poredak stvari onako kako bi njemu najviše odgovarao.
Strah pred nepoznatim
U međuvremenu umnožila su se i sredstva za magijsko proricanje, od bacanja ugljena ili usijanog olova u vodu, do suptilnijih oblika bacanja karata, među kojima tarot zauzima posebno mesto, ili kineskog ji đinga, koji je fascinirao i jednog od književnih velikana, slavnog Hermana Hesea. Mnogima je za "predviđanje" budućnosti dovoljna i jedna šoljica kafe (valjda smo zato u vrhu svetskih kafopija), mada su snovi za mnoge i dalje neprevaziđeno sredstvo u odgonetanju zagonetne budućnosti, najavljujući bilo ono što se subjektu nesvesno dešava ili u stvarnosti priprema.
Ali, nama ovde ni grčka proročica Pitija iz Delfa ne bi pomogla da naslutimo kuda idemo i šta nam se sprema ne samo na indivudualnom, već i na kolektivnom planu.
Verovatno, nema naroda koji nije prošao i praktikovao bar neki od ovih oblika čaranja i vračanja, kao što i danas veliki broj pojedinaca, pa čak i država (skoro je štampa objavila da su Englezi uz pomoć nekoliko medijuma pokušali da otkriju gde se krije svetski terorista broj jedan Bin Laden, uz šturu informaciju da eksperiment nije uspeo) pridaje veliku važnost raznim ritualnim i magijskim radnjama, koje svrstavamo u sujeverje, uz pomoć kojih bi se otkrilo ono što nauka i tehnologija ne mogu.
Dakle, budućnošću smo opsednuti na razne načine – bilo tako što od nauke tražimo nemogući odgovor, a potom se okrećemo onim radnjama koje se obično nazivaju sujeverjem i praznovericama.
U vremenima krize njima pridaju značaj koliko neobrazovani, toliko i obrazovani pojedinci. To je neka vrsta spasonosne slamke za koju se čovek hvata kad ne zna šta bi drugo uradio, bilo da je reč o nekoj sitnici ili životnom problemu. Iako smo pomenuli da su svi narodi prolazili kroz ova iskušenja kolektivnog psihološkog razvoja, nije nam poznat narod koji je kao stari Grci proricanje umeo da pretvori u pravu instituciju, i time delom smanji strah subjekta pred nepoznatom budućnošću.
Balkanski prostor
Delfijsko proročište trajalo je više od hiljadu godina, ne praveći razliku u primanju molbi i poruka i davanja odgovora na njih između Grka i varvara, siromašnih i bogatih, slavnih vojskovođa i nepoznatih posetilaca. Današnjim rečnikom rečeno, bilo je to pravo globalno selo, u vreme kad su Grci toliko bili podeljeni da je svaki Grk maltene imao svoj polis! Dobro je poznato kako se ritual proricanja obavljao i ne bismo da ga čitaocima ponavljamo. Čudo se sastojalo u tome što je Pitija (sve proročice su se tako zvale) u transu izgovarala nepovezane reči od kojih su Apolonovi sveštenici uobličavali rečenice kao odgovor na postavljeno pitanje. I pored ogromne literature i zapisa iz davnog vremena, do danas nije odgonetnuto šta se u Delfima zapravo događalo – da li je molilac u dobijeni odgovor naknadno sam "učitavao" ono što mu je najviše odgovaralo, ili je vančulno iskustvo proročice bilo tako jako da je moglo da savlada sve racionalne prepreke. Da nije bilo tako ne bi proročište toliko dugo trajalo i imalo redovne posetioce.
Naglo je zamrlo kad je hrišćanstvo postalo zvanična religija Rimskog carstva, jer se tada dogodio pravi duhovni kopernikanski obrt, time što je nova religija u sebe uključila i odgovor na pitanje nedokučive budućnosti. I zaista čovek je jedno vreme bio miran (povremeni jeretički ispadi nisu ništa mogli da promene), sve dok naučno mišljenje nije sve stavilo u sumnju. Udruženo sa sve moćnijom politikom, ponudilo je čoveku novu "svetlu" budućnost, čije je ostvarenje u još daljoj budućnosti.
Takva beskonačnost uništava čovekov um, razum i telo, i on ponovo, kao na počecima civilizacije, traži rešenje u opisanim ritualnim radnjama, kako bi, kao što smo već rekli, spoznao ono što se spoznati ne može. Ako se svemu tome, uz nesaznajnu budućnost, doda nesigurna sadašnjost, suptilne političke pretnje jedine velike sile, nesnalaženje lokalnih političara u izmenjenim društvenim i globalnim okolnostima, nije teško zaključiti da naš balkanski prostor može ponovo da se pretvori u ono što niko ne bi želeo.
Milka LUČIĆ
[objavljeno: 10.03.2007.]
