Izvor: RTS, 18.Feb.2022, 08:12

Zašto živim kako drugi hoće

Koliko ljudi se usuđuje da u ovom vremenu, u civilizaciji koja promoviše sasvim drugačije vrednosti, sluša samo svoje srce, svoj unutrašnji doživljaj sreće? Koliko ljudi je spremno da odbaci norme, prividni komfor i sve ono što mu se sa strane nameće kao tzv. normalno ponašanje? Sigurna sam da je malo onih koji su toliko hrabri i samosvesni. Nekako nam je svima lakše da se prepustimo struji iako negde u dubini duše znamo da bismo mnogo srećniji bili ako zaplivamo uzvodno. >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS <<
Pročitah nedavno tekst koji je pisala izvesna Svetlana Kazina. Ako je verovati jednom našem sajtu koji ga je preneo, reč je o ruskoj fotografkinji koja već dve decenije živi daleko od urbane sredine, na selu, u skromnoj kući.
Piše, dakle, Svetlana da je život, bez udobnosti koju donosi grad, izabrala svesno, sledeći svoje srce. Shvatila je da je jednostavan život u prirodi čini istinski srećnom i kaže da se ni u jednom trenutku nije pokajala zbog svoje odluke. 
I ne zagovara ova žena zdrav život, organsku ili vegansku ishranu, bavljenje sportom i sl. Ne, naprotiv! Kaže da je poznavala mnogo ljudi koji su tako živeli, ali ih, nažalost, bolest i prerana smrt nisu mimoišle.
Ona veruje da je jedini recept za dobar i, što da ne, dug život, sreća! Sreća koju postižete samo ukoliko živite u skladu sa svojim istinskim željama, u harmoniji sa sopstvenim bićem.
Dakle, u prevodu, jedite ono što vam "duša ište", a ne isključivo ono što nosi oznaku "zdravo", živite tamo gde se najbolje osećate bez obzira da li je to najracionalnije i najudobnije rešenje, družite se samo onoliko koliko vam i sa kim odgovara, nemojte da vežbate ukoliko vas mrzi...Ukratko, budite jedino merilo vlastite sreće!
Iako Svetlana ni po čemu nije kvalifikovana da daje savete i životne lekcije, danima razmišljam o ovom tekstu i kako vreme odmiče, sve više sam uverena da je potpuno u pravu. I kad to kažem, nikako ne zagovaram sebičnost i samoživost. Baš suprotno!
Verujem da su ljudi koji spoznaju sebe, prihvataju svoje vrline i mane i žive onako kako istinski žele, sposobni da to isto priznaju drugima. Nekako sam sigurna u to da srećan čovek ne unesrećuje ljude oko sebe već upravo suprotno. Čini i njih boljim i srećnijim.
Roditelji koji su zadovoljni svojim životom (kakav god on bio), tako vaspitavaju i svoju decu. Takvi roditelji ne teraju svoje naslednike da upisuju škole i fakultete samo zato što će sutra imati dobro plaćen posao. Ne ubeđuju dete koje voli muziku, slikarstvo ili ume dobro da piše da od toga "nema leba".
Ti roditelji osluškuju njihove želje i uče ih da pre svega budu dobri ljudi. Sreća takvih porodica ne meri se novcem, automobilima, skupim putovanjima i markiranom garderobom. Meri se osmesima, radošću i podrškom u teškim vremenima.
Ovaj "primer" iz porodice može da se preslika na svaki drugi deo društva, na svaki odnos koji tokom života razvijamo. Mogli bismo "pravilo sreće" primeniti na školu, prijatelje, posao, državu. Mogli bismo, ali pitam se koliko zaista srećnih ljudi (ako sreću definišemo poput Svetlane) poznajemo...
Koliko ljudi se usuđuje da u ovom vremenu, u civilizaciji koja promoviše sasvim drugačije vrednosti, sluša samo svoje srce, svoj unutrašnji doživljaj sreće? Koliko ljudi je spremno da odbaci norme, prividni komfor i sve ono što mu se sa strane nameće kao tzv.normalno ponašanje?
Sigurna sam da je malo onih koji su toliko hrabri i samosvesni. Nekako nam je svima lakše da se prepustimo struji iako negde u dubini duše znamo da bismo mnogo srećniji bili ako zaplivamo uzvodno.
I sebe, nažalost, još uvek svrstavam u ovu grupu. Iako mi je, kako godine odmiču, sve jasnije kako bih želela da živim, još nemam dovoljno hrabrosti da poslušam taj unutrašnji glas.
Pritiskaju me i dalje obaveze, pravila, strah od novog i drugačijeg, ali ponekad me nešto, poput Svetlaninog iskustva, prodrma i otrezni. Shvatim u trenutku da se ponašam poput onog junaka iz vica koji kuka što nije dobio na lutriji, a kad ga pitaju da li je ikad uplatio tiket, odmahuje glavom.
E pa, dok ne uplatim moj "dobitni" tiket, reših da uradim makar jedan malecki korak. Posle posla, umesto "trčanja" do autobusa koji će me što pre odvesti kući, prošetah na februarskih plus 18 i počastih sebe kolačem. U poverenju, radilo se o jednoj slasnoj i povelikoj šampiti!
Verovatno mi je "zaključena jedinica" kod onih što šećer doživljavaju kao jednog od jahača apokalipse, ali meni je bilo lepo! A to je valjda i najvažnije, zar ne?!

Nastavak na RTS...