Izvor: Nezavisne Novine, 08.Jun.2016, 20:35   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Zašto sam odlučila da studiram u inostranstvu?

Čitajući o nezadovoljstvu studenata i profesora, a povodom novog Nacrta zakona o visokom obrazovanju koji je predložen od strane Ministarstva prosvete i kulture, odlučih da podijelim svoju priču...

Odmah na početku da kažem, iz dugogodišnjeg ličnog iskustva, da je zaista divno biti student u Sjedinjenim Državama. Po iskustvima prijatelja, slično je i u većini zemalja zapadne Evrope. Student, kao i sva njegova studentska prava, je poštovan i uvažavan. Ja kao stranac, koja >> Pročitaj celu vest na sajtu Nezavisne Novine << sam na početku školovanja imala i jezičku barijeru, nisam često razumjela sistem, kao ni šta se od mene očekuje, nikad nisam naišla niti na jedan prijeki pogled. Da ne pričam o tome da nepravde, stresovi, nepotizam, korupcija i drugi problemi koji kod nas dolaze u paketu sa studentskim indeksom i koji ugnjetavaju naše studente više nego planinski tomovi teorije koji često ne nalaze svrhu u praksi, mali broj izlaznih rokova, te nedostupnost profesora, skoro da i ne postoje.

U ovom sistemu tačno se zna gdje je mjesto profesorima, a gdje studentima. I ne kažem ovo u smislu da su profesori zaštićeni kao bijeli medvjedi i da im se, kao našim često, ne smije prići. Naprotiv, atmosfera na predavanjima je veoma opuštena, možete da iskažete neslaganje, da konstruktivno i kritički demantujete, da se žalite, da tražite polaganje pred komisijom bez straha od profesorske odmazde, pa i da donesete grickalice ili piće na predavanje. Tačno se zna i poštuje da su profesori tu radi studenata, a ne obrnuto. Studenti su tu radi sebe i obrazovanja. Profesori su tu da im na tom putu pomognu i prenesu znanja, a usput dobiju i novčanu naknadu za taj trud. Jasno kao dan. Susrela sam se sa velikim brojem profesora različitih profila, i svi koje cijenim i poštujem mi rekoše da je njihova najveća satisfakcija ipak mogućnost da polože svoju ciglu u stub znanja mladog čovjeka i vide njegov uspjeh. Pa zar se ne bi svaki kvalitetan profesor složio s ovim stavom? U suprotnom, stvarno ne znam zašto neko bira da bude profesor.

I ne pričam napamet, studirala sam i ja, doduše kraći period, u našoj državi, ali veoma dobro znam sa kakvim se problemima susreću naši studenti, s obzirom na to da su moji roditelji iškolovali četiri studenta, a i većina mojih prijatelja je prošla kroz neprijatne situacije, pa i psihičke torture. Ne daj ti bože ne složiti se sa profesorom na nekom od naših fakulteta! Ili im "stati na žulj" na bilo koji način. To su nivoi stresa koji studentima otežavaju ionako težak studentski život, dodatne neprospavane i neproduktivne noći. Ovo se, naravno, isključivo odnosi na državne fakultete jer nemam želje čak ni da ulazim u raspravu o privatnim, jer svi znamo kako su baš oni profesori koji su najstroži na državnim u stvari najblaži na privatnim.

 A u onoj godini studiranja koju spomenuh u Banjaluci, koje se stvarno nerado sjećam, doživjeh štošta. Od studentske službe u kojoj osobe davno zrele za penziju i mučene venama i migrenama reže i na samo kucanje na vrata (i stvarno se izvinjavam onima koji svoj posao rade dostojanstveno, jer ima i njih), do čistačica koje kolo vode i određuju pravce kretanja i upotrebe fakultetskih prostorija. Uvažene gospođe, čisti se valjda prije i poslije predavanja, a ne tokom, pa ja na stepenicama kao na veleslalomu i bez prava na ulaz u pola oribanih učionica. U Americi, svaka učionica u kojoj nema predavanja je na raspolaganju bilo kojem studentu. Naravno, tu su i razni profesori izvikani da su predavali na prestižnim svjetskim fakultetima, koji se pred studentskim očima ukazuju jedva dva puta u semestru, a i tada kasne više od polovine trajanja predavanja, i kad su već jednom u učionici, pričaju o nerelevantnim temama. Tako mene jedan izvikani gostujući profesor iz Beograda, koji je, jelte, predavao na prestižnom američkom fakultetu (ovo nam je bilo posebno naglašeno od strane direktora odsjeka), na jednom od dva predavanja koja sam imala kod njega nazva "mačkom", a ne objasni mi ništa o sociologiji kao nauci. Sve što ja tog semestra naučih iz sociologije bilo je iz suvoparne knjige, a na moju sopstvenu inicijativu. Naravno, sve je isparilo iz moje glave tri dana poslije ispita, jer bez interaktivnosti i stručnog objašnjenja nema spoznaje. Jednog od ta dva polupredavanja ja saznadoh i koje novine profesor voli da čita uz jutarnju kafu, čime se bavi njegov sin i kako on provede godine rada u Americi. A sociologija, helouu?? Odradih za njegov predmet i seminarski na ne znam koliko strana, a koji sam bila sa njim dogovorila, samo da bih saznala da taj seminarski nikad nije bio pregledan, niti se na bilo koji način bodovao u završnoj ocjeni. Baš podsticajno, priznaćete. Sve ono što na američkim fakultetima studenti rade, a vezano je za predmet i odobreno od strane profesora, nađe svoj procenat u završnoj ocjeni. Jer svako ovdje zna da i studenti imaju privatne živote i probleme i da svoje vrijeme ne beru na krošnjama. I još me moj dragi profesor izvrijeđa kada sam ga nazvala da pitam za smjernice, doduše na privatni broj koji nam je sam ostavio. Zato ja pitam da li je ovakav profesorski kadar kvalitetan i potreban našim studentima i obrazovnom sistemu? Šta ja to naučih od ovog izvikanog profesora? Da li je relevantan da daje ocjene studentima o materiji i znanju koje nije prenio na njih, i da li se zbog ovakvih i sličnih naši fakulteti nalaze na začeljima u Evropi i svijetu? Ti isti profesori često na ispitima traže da znate gdje koji zarez u knjizi stoji, i da sve sami razumijete, jer su oni, takoreći, poznate ličnosti i nemaju vremena za predavanja. Oni žure na funkcije koje obavljaju u parlamentima, bolnicama, privatnim fakultetima... ma znate sve! Ne vjerujem da se moj dragi profesor ovako ponašao dok je predavao u Sjedinjenim Državama. Tužno je kako se često baš oni koji imaju internacionalna iskustva bahate čim se vrate u zemlju, a kod stranaca su kao Pepeljuge. Ja to zovem malograđanstvom.

Tako sam i odlučila da odem preko bare. Ovdje, neki zaista prominentni stručnjaci u svojim poljima se sa najvećim uvažavanjem ophode prema studentima. Svaki profesor, ma koliko zauzet bio i važnu funkciju obavljao, mora da odgovori na studentski e-mail u roku od jednog dana. Tako sam za sve svoje nedoumice i poteškoće mogla u svakom momentu da profesoru pošaljem e-mail, i eto rješenja u roku od par sati. A tete iz studentskog - divne; sistem - uhodan i efikasan. I sve što je meni kao studentu ostajalo je da se brinem o tome kako da položim svoje ispite. Jer valjda bi to i trebalo da je glavna studentska briga. A u mojoj državi, baš ovakvi loši profesori su najviše plaćeni, a asistenti i posvećeni profesori, od kojih se najviše nauči, veoma malo, da ne kažem mizerno. Što bi Amerikanci rekli "shout-out" onim profesorima koji pošteno i časno obavljaju svoj posao, a ima ih i kod nas, i treba da im se ukaže više poštovanja i omoguće bolji uslovi.

Nastavak na Nezavisne Novine...