Izvor: Press, 04.Sep.2010, 23:27 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zašto kažeš narod, a misliš na glasove
Kada nešto ne žele da kažu, političari u pomoć prizivaju škole mlaćenja prazne slame: nacionalno-romantičarsku, socrealističku, evrointegracijsku...
Srpski političari su šampioni u zamagljivanju očiju javnosti upotrebom opštih fraza u svojim izlaganjima i dugačkim govorima koji zaobilaze oko teme kao kiša oko Kragujevca, ostavljajući tako prosečnog glasača u uverenju da je čuo nešto korisno, iako je većina rečenica koje izgovaraju >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << naši političari - prazna priča.
Politički analitičar Cvijetin Milivojević za Press kaže da u domaćoj politici postoji nekoliko škola zamajavanja naroda. Tokom devedesetih godina Vuk Drašković je uspostavio pravac nacionalno-romantičarskog govorništva, dok je nasuprot sebe imao teškog oponenta u Miloševiću, koji je pažnju masa držao socrealističkim poštapalicama. A kako kaže Milivojević, njih je nasledila generacija političara koji izbegavaju suštinu teme, što se najbolje videlo iz skupštinskih rasprava koje, po pravilu, nisu imale veze sa dnevnim redom.
- Draškovića je tokom devedesetih krasilo opširno izlaganje koje je po pravilu bilo zasnovano na epskim pričama iz istorije, iako se ono što je želeo da kaže moglo sročiti i u nekoliko rečenica. Njegovim putem je na neki način kasnije nastavio i Vojislav Šešelj, dok se novi političari čvrsto drže čvorišnih termina, poput Evropska unija, demokratija, razvoj. Uglavnom koriste moderne reči koje prijaju uhu, a toliko su opšte da se svima uklapaju u stranački program. Posebna sorta su šampioni u obećanjima, koje predstavlja Mlađan Dinkić. Ako političar unapred obeća nešto što zna da ne može da ispuni, to ne znači da je on sa aspekta svog interesa pogrešio. Ljudi ne vole kada im neko saopštava istinu. Oni koji su pokušavali da nas suoče sa istinom, loše su prolazili u javnosti, a najbolji primer je Zoran Đinđić, koji je kao predsednik vlade bio neomiljen, iz prostog razloga što je govorio surovu istinu, da moramo da isporučimo generale u Hag, jer sila boga ne moli, da nam se crno piše oko Kosova... - kaže Milivojević.
Istinski šampioni „šupljih priča" su svakako PR-ovi stranaka, koji se stalno drže istih rečenica bez obzira na to koje im se pitanje postavi.
Goran Nikolić iz Centra za novu politiku kaže da su političari na udaru javnosti i svojih protivnika, a kako istina u politici najčešće nije funkcionalna, oni su primorani da jezičkim egzibicijama izbegavaju zamke, i dodaje da je to odlika političara u bilo kojoj zemlji.
- Naravno da će premijer Cvetković da izbegava pitanja o 200.000 izgubljenih radnih mesta u vreme krize. Naši političari od devedesetih naovamo su u tome ispred kolega iz zapadnih zemlja, iz prostog razloga što su kod nas stranke osnivali priznati intelektualci i ostavili svojevrsno intelektualno nasleđe, dok na Zapadu u politiku uglavnom ulaze mediokriteti. I u svetu je prazna priča jednako zastupljena. Zanimljiv je bio duel Nikole Sarkozija i Segolen Rojal pred izbore za predsednika Francuske, kada je on toliko „mutio praznu slamu" da je uspeo da je isprovocira, posle čega joj je rekao: „Nemojte tako da reagujete, ne ostavljate dobar utisak u medijima" - završava Nikolić.
.jpg)
