Izvor: B92, 13.Dec.2013, 09:44 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zašto je važno vakcinisati mačke
Vakcinisanje mačaka protiv besnila nije obavezno, vlasnici su obično zbunjeni nakon što shvate da su mogli da spreče zarazu svoje ljubimice, posebno ako se radi o mački koja boravi izvan stana ili kuće.
Zarazne bolesti pasa ređe su nego pre 15, 20 godina. Verovatno je to posledica prilično redovnog i sistematičnog vakcinisanja. Istina, sporadično izbije zaraza, ali lokalizovana i brzo prođe. Obično je izvorište grupa koja živi u lošim uslovima, zanemarena. Ponekad >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << bukne u grupama koje se formiraju od životinja različitog porekla pa neka od njih donese uzročnika u grupu kojom se zaraza proširi. To je opasnost za prihvatilišta, ali i za svakog vlasnika više jedinki koji dovodi novu životinju.
Među mačkama koje se skupljaju po hranilištima i žive slobodne bez nadzora i nege, naročito kod mačića, česte su zarazne bolesti od kojih ne bi oboleli da mogu da se vakcinišu.
Vakcinisanje mačaka protiv besnila
Vakcinisanje mačaka protiv besnila nije zakonski obavezno, ali je preporučljivo za sve one koje izlaze izvan stana jer je mačja narav takva - lovačka, često i ratnička - pa su znatni izgledi za zarazu virusom putem ugriza i krvnog kontakta. Kako je bolest zarazna i za ljude, neizlečiva i smrtna, to su jaki razlozi za redovno vakcinisanje.
Protiv besnila mogu da se vakcinišu zdrave mačke starije od tri meseca. Vakcinišu se jednom jednom, a ponovna vakcinacija obavlja se prema uputstvu proizvođača vakcine (za 1-3 godine).
Virusni rinotraheitis, kaliciviroza i panleukopenija su česte i vrlo zarazne bolesti koje se ponekad munjevito šire među mačkama. Teško se leče, izazivaju česta uginuća, a u slučajevima ozdravljenja ostavljaju posledice.
Vakcina obično sadrži komponente protiv ove tri bolesti, a vakcinišemo ih tako da se prvi put daju dve doze za mačku stariju od dva meseca u razmaku od dve do četiri sedmice, revakcinacija se obavlja doživotno svake godine.
Virusni rinotraheitis mačaka
Bolest i uzročnik opisani su prvi put 1958. godine. Virus je veoma otporan i preživljava 154 dana na 4°C i 33 dana na 25°C. Izvor zaraze su mačke koje pokazuju znakove bolesti i one koje samo izlučuju virus.
Virus se nalazi u suzama, iscetku iz nosa i slini. Nakon zaraze znakovi bolesti se pojave za dva do pet dana. Težina stanja može varirati - od neznatnih do uginuća. Ponekad obole cele zajednice.
Oboleli dobiju povišenu temperaturu, kišu, sline, suze, pojavi se iscedak iz nosa, otežano dišu, izgube apetit i mršave. U ustima često mogu da se pojave ojedine. Bolest obično traje od dve do tri sedmice.
Kaliciviroza
Često je klinički ne možemo razlikovati od rinotraheitisa. Izvor zaraze su zaražene mačke - iscedak iz oka, nosa i usta sadrži virus. Virus u spoljnjoj okolini preživljava desetak dana i duže.
Lako je moguća zaraza hranom, vodom, posuđem, rukama, odećom, ležajem, kavezom… Pri kijanju čestice sline lete i preko dva metra udaljenosti. Najčešće obole mladi i nevakcinisani mačići, naročito na hranilištima i u skloništima.
Virus uzrokuje oštećenja sluzokože usta, kijanje, upalu oka i pluća. Ponekad je celi nosić prekriven krastama.
Panleukopenija
Uzročnika bolesti poznamo od 1928. godine. Virus je otporan u spoljnjoj sredini pa se bolest širi zagađenom sredinom, predmetima, hranom, posuđem... Izlučuje se izmetom, mokraćom, slinom i iscetkom iz nosa.
Znakovi bolesti pojave se obično od četiri do deset dana posle zaraze. U početku telesna temperatura raste, potom spadne naglo, ispod normalne. Mačka je snuždena, odbija hranu, pokazuje interes za vodu, ali ne pije. Pogrbljena je zbog bolova u stomaku. Krvna slika pokazuje jak pad broja leukocita (po čemu je bolest i dobila ime).
Obično se oporave mačke koje prebole devet dana. Moguća su i perakutna uginuća bez prethodnih znakova bolesti. Ponekad je smrtnost i 100 posto. Bolest se može preneti s majke na plod pre poroda.
Foto: freedigitalphotos.net/Gualberto107
