Izvor: Politika, 06.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zašto je usvajanje dugotrajan proces
"Želim devojčicu koja u potpunosti liči na ono detence iz reklame za 'pampers' pelene, ali bih volela kada bi njene oči bile zagasitije plave. Bilo bi lepo da ona ima rupice na obrazima i diskretne riđe pegice oko nosa, a boja kose treba da bude nekoliko tonova zagasitija od boje žita...". Ovo nije spisak lepih želja reditelja koji organizuje kasting za snimanje dečjeg filma, već isečak iz svakodnevice stručnjaka kojima u opisu posla stoji – razgovor sa potencijalnim usvojiteljima dece >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bez roditeljskog staranja, čije su mame i tate svrstane u kategoriju "nepoznati", "umrli" ili "trajno sprečeni da vrše roditeljsku dužnost".
U ovom trenutku više od 400 parova u Srbiji željno iščekuje dan kada će im stručnjaci Centra za socijalni rad javiti da su postali roditelji, a na jedno dete bez roditeljskog staranja u proseku konkurišu četiri usvojiteljska para. Statistika Ministarstva za rad i socijalnu politiku govori da će do kraja ove godine oko 200 mališana dobiti nove životne adrese, a u protekle dve godine dvadeset stranih državljana usvojilo je mališane iz Srbije – najviše dece dobilo je francuske, američke, švedske, grčke i kiparske pasoše.
Iako se u skici za portret deteta koga bračni parovi žele da usvoje najčešće nalaze slatke male devojčice koje su "pobegle" sa kastinga za reklamu, deca koja čekaju na usvojenje najčešće nisu dvojnice Širli Templ, već su mališani kojima su u životnoj lutriji dodeljeni geni koji usporavaju psihofizički razvoj i deca tamnije puti. Analiza Ministarstva za rad i socijalnu politiku jasno svedoči da polovina mališana koji su "kandidati" za usvajanje imaju određene zastoje u razvoju, emocionalnoj zrelosti i manje zdravstvene probleme, a trećina njih je romske nacionalnosti.
Prema rečima Dobrile Grujić, šefa odseka za poslove usvajanja i hraniteljstva Ministarstva za rad i socijalnu politiku, to ujedno predstavlja i odgovor na pitanje – zbog čega je procedura usvajanja toliko dugačka, ako se ima na umu da za jedno dete "konkurišu" četiri bračna para.
"Po slovu novog porodičnog zakona, razlika u godinama između deteta i usvojitelja ne sme da bude veća od 45 godina, ni manja od 20 godina. Međutim, više od 40 odsto potencijalnih usvojitelja starije je od 46 godina, a gotovo svi oni traže bebe koje imaju svega nekoliko meseci. Ako imate na umu podatak da je trećina dece koja čeka na usvojenje mlađa od dve godine i da 33 odsto mališana ima između tri i pet godina, a trećina je starija od šest godina, onda vam je jasno zbog čega je veliki raskorak između želja i mogućnosti", objašnjava Dobrila Grujić.
O tom raskoraku još slikovitije govori činjenica da svi potencijalni usvojitelji žele zdravu decu, a svako drugo dete koje se nalazi u bazi podataka Ministarstva za rad i socijalnu politiku ima poremećaje u razvoju. Uz to, više od 95 odsto usvojitelja želi decu srpskog porekla, a četvrtina mališana koji čekaju na usvojenje je romske nacionalnosti. Zbog nemogućnosti da nađu usvojitelje za 61 dete sa ozbiljnim razvojnim teškoćama, stručnjaci Centra za socijalni rad su ove mališane smestili u hraniteljske porodice.
"Od 2006. godine dobili smo 53 zahteva za usvajanje dece iz inostranstva. Međutim, Konvencija o pravima deteta ističe da dete ima pravo da bude zbrinuto u zemlji porekla i da treba da se odgaja u duhu svoje vere i nacije, zbog čega postoji "pozitivna diskriminacija" naših državljana u odnosu na usvojitelje iz inostranstva. Po našem zakonu, strani državljani mogu da usvoje dete iz Srbije samo ako za to dete ne mogu da se pronađu usvojitelji u našoj zemlji. Praksa pokazuje da su deca koja su dobila inostrane pasoše najčešće ona sa ozbiljnim poremećajima u razvoju", naglašava naša sagovornica.
Na pitanje – ko su roditelji ove dece, Dobrila Grujić ističe da ovi mališani najčešće nisu nastali kao plod zabranjene ljubavi i po scenariju Romea i Julije, već su začeta u vezama za jednu noć – njihovi očevi nestali su u svitanju novog dana a majke najčešće nose preteško breme psiholoških, socijalnih i ekonomskih problema. Budući da stručnjaci ispred sebe imaju dete koje je već jednom bilo ostavljeno i koje pati, ne smeju da dozvole grešku i da ga daju osobama za koje su pogrešno procenili da imaju potencijal za roditeljstvo.
Zbog toga proces testiranja roditeljske podobnosti budućih usvojitelja traje oko dva meseca, u okviru koga stručnjaci procenjuju motivaciju usvojitelja da budu roditelji. Treba istaći da zakonodavac nije dužan da bilo kom paru pronađe dete, već je dužan da detetu koje nije prohodalo gegajući se iz maminog u tatino naručje, nađe roditelje koji će ga voditi kroz život. Zbog toga je sastavni deo procedure usvajanja dece – program obuke usvojitelja, ističe naša sagovornica.
Na pitanje – kako izgleda administrativni put kojim se ide ka usvajanju dece, ona odgovara da se svi potencijalni usvojitelji prvo javljaju opštinskom centru za socijalni rad. Oni su dužni da, osim ličnih karata i izvoda iz matičnih knjiga rođenih i venčanih donesu i potvrde da nisu lišeni roditeljskog prava, da nijedan od partnera nije pod istragom, nije osuđivan, nije lišen poslovne sposobnosti i nije oboleo od bolesti koje mogu predstavljati pretnju po zdravlje deteta, kao što su zarazne ili bolesti zavisnosti. Potencijalni usvojitelji takođe treba da prilože dokumentaciju o vlasničkim papirima i prihodima.
Psiholozi savetuju da usvojeno dete treba da odrasta sa istinitom pričom o njegovom poreklu, jer iskustvo sa roditeljima koji su taj dokument zaključali u najčuvaniju škrinju porodičnih tajni govori da deca uvek pronalaze "čarobni ključić" i da se uvek nađe neka manje dobronamerna teta ili komšinica koja detetu saopšti istinu o njegovim roditeljima.
[objavljeno: ]
