Izvor: Blic, 20.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zašto izbeći zavisnost od Interneta
U začetku ekspanzije interneta, kao medija dostupnog širokoj populaciji, tokom 1995. godine, prvi put je upotrebljen termin „zavisnost od interneta" ili „patološka upotreba interneta". Osnovna dilema kada je u pitanju ovaj pojam jeste da li se u ovom slučaju uopšte može govoriti o zavisnosti, u psihološkom značenju te reči, ili je intenzivno korišćenje interneta samo jedan od specifičnih načina korišćenja ovog medija, nastao u interakciji sa određenim tipom ličnosti.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << />
Naime, kada je psihijatar Ivan Goldberg 1996. skovao ovu sintagmu, ponudivši prvu listu simptoma zavisnosti od interneta, njegova namera nije bila da predloži novu dijagnostičku kategoriju, već da napravi parodiju na brojne i sve prisutnije anegdote o ljudima čiji se život značajno promenio zbog intenzivne i produžene upotrebe interneta. On je usvojio kriterijume za alkoholnu zavisnost kako bi označio ponašanje vezano za internet. S vremenom je ova ideja prevazišla svoju prvobitnu nameru i približila se kliničkom pojmu zavisnosti, s tim što još uvek postoje brojne nedoumice: da li se može govoriti o zasebnom kliničkom entitetu, ili se radi samo o varijaciji poremećaja ponašanja i „teškoći u kontrolisanju impulsa". Međutim, niko ne poriče postojanje fenomena da ima ljudi koji i do 18 sati dnevno, svakodnevno i opsesivno provode na internetu, pri čemu bivaju znatno osiromašeni ostali aspekti njihovog života, kao što su socijalni, profesionalni i emocionalni.
Rastuća istraživanja na ovom polju sugerišu da je internet-zavisnosti psihofizički poremećaj koji uključuje toleranciju, kao i simptome povlačenja, poremećaja pažnje i prekidanja socijalnih odnosa.
Da bi se ustanovio navedeni poremećaj, potrebno je zadovoljiti tri ili više sledećih kriterijuma u periodu od godinu dana (po Američkoj psihijatrijskoj asocijaciji).
Prvi kriterijum se odnosi na toleranciju i podrazumeva da je osobi tokom vremena potrebno sve više provedenog vremena na internetu, da bi postigla isto zadovoljstvo u toj aktivnosti, kao i ranije.
Drugi kriterijum se odnosi na povlačenje. U toku mesec dana nakon redukcije korišćenja interneta, javljaju se dva ili više simptoma koji utiču negativno na društveno, lično i profesionalno funkcionisanje. Ovo uključuje psihomotornu agitaciju, npr. tremor, anksioznost, opsesivno razmišljanje o tome šta se dešava na internetu, fantazije i sanjarenja o internetu i različite voljne i nevoljne radnje, na primer stalno tipkanje prstima kao po tastaturi...
Treći kriterijum se odnosi na ponašanje kojim se redukuju simptomi povlačenja. Internet se u tom cilju posećuje češće i na njemu se provodi više vremena nego što je nameravano.
Četvrti kriterijum podrazumeva da se znatno vreme troši na različite aktivnosti povezane sa internetom.
Peti kriterijum: značajne personalne i socijalne aktivnosti su redukovane i napuštene zbog interneta.
Šesti kriterijum podrazumeva da osoba rizikuje gubitak značajnih aktivnosti povezanih sa poslom, obrazovanjem, stvaranjem socijalnih veza itd. usled prekomernog korišćenja interneta.
Iako smo nabrojali kriterijume na osnovu kojih se može malo bolje odrediti ovaj problem, i dalje ostaje teškoća u utvrđivanju kriterijuma, koji razdvaja normalno od patološkog, ili u ovom slučaju, strast i opsesiju, od zavisnosti i prinude. Američki psiholog King lepo sažima odgovore koje bismo mogli ponuditi: „Strast dodaje vrednost životu. Zavisnost je oduzima." Nažalost, ova njegova konstatacija ostaje samo lepa misao jer se možemo složiti da „značajno smanjenje profesionalnog, akademskog, socijalnog, radnog, porodičnog, finansijskog, psihološkog ili fiziološkog funkcionisanja" predstavlja poremećeno stanje, ali je problem kako pouzdano prepoznati i registrovati to „značajno smanjenje". Postavlja se, naime, pitanje šta je to u cyber prostoru što neke ljude privlači toliko snažno, da su spremni da zbog toga rizikuju svoj brak, prijateljstvo ili karijeru. Ovde treba napraviti distinkciju između dve grupe faktora koji utiču na nastanak fenomena zavisnosti od interneta. Jedni se tiču odlika samih ljudi koji postaju zavisnici, dok se drugi odnose na karakteristike cyber prostora koje „provociraju" zavisničko ponašanje. Krenimo od prvih.
Istraživanja na ovu temu još uvek su u povoju, ali ono što je tipično za većinu jeste da se potencijalno ugrožene osobe, u smislu zavisničkog ponašanja u odnosu na internet, najčešće stidljive osobe, sklone fantaziji, koje imaju problema u socijalnom funkcionisanju. Bitno je takođe istaći da većina osoba koja počinje da koristi internet, u početnoj fazi privikavanja na ovaj medij i spoznavanja svih njegovih mogućnosti, prolazi kroz tzv. adiktivnu fazu u korišćenju istog. Ova faza se objašnjava količinom vremena i napora koje osoba ulaže u smislu savladavanja osnovnih principa funkcionisanja i korišćenja interneta. Kada ova početnička faza prođe, osoba počinje da koristi ovaj medij u unapred planirane svrhe, sa znatno skraćenim učešćem vremena, te samim tim prolazi i njeno „zavisničko" ponašanje.
Džon Šuler smatra da postoje dva načina korišćenja cyber prostora: socijalni i nesocijalni. Većina autora se slaže da zavisnici uglavnom spadaju u prvu kategoriju. To podrazumeva da se u korenu zavisničkog ponašanja nalazi neka karakteristika interpersonalnih odnosa koji se razvijaju na Internetu, a koji nemaju pandan u realnom svetu; neke ljude privlači u tolikoj meri da se postavlja pitanje da li je to patološki.
Anonimnost komunikacije na internetu, mogućnost upoznavanja i komuniciranja sa velikim brojem prostorno vrlo udaljenih ljudi, u bilo koje doba dana ili noći, sve to predstavlja osnovu za razvoj socijalnih odnosa, čije su karakteristike jedinstvene u odnosu na sve do sada poznate.
Izvor: časopis com
