Izvor: B92, 18.Okt.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zaštita srpskog nasleđa
1. Zabrinutost, pre svega, izaziva tvrdnja da će "njima i dalje trebati zaštita". Ova izjava izrečena zvanično sa najvišeg mesta, onespokojava Srbe na Kosovu i Metohiji, jer već sada projektuje buduću nebezbednost, nesigurnost i neslobodu, koja će za njih postojati na Kosovu i Metohiji i nakon definisanja konačnog statusa. Ona takođe implicira da će konačni status biti neka vrsta nezavisnosti, u kojoj neće biti mesta za slobodan život i trajanje Srba i njihovih svetinja, te >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << da treba očekivati nastavak tendencija ispoljenih u proteklih šest godina, koje su se iskazivale, između ostalog, i u rušenju 150 srpskih pravoslavnih crkava, zbog čega Kai Eide predviđa da će im "trebati zaštita".
Da li nas ovakvi stavovi i predlozi g. Eidea mogu utešiti, i da li njegova briga za srpske svetinje, iskazana na ovakav način, može nama doneti spokojstvo? Svakako ne, već naprotiv, nespokojstvo i strah.
2. Kako bi ta zaštita izgledala g. Eide objašnjava navodeći da bi "srpske pravoslavne objekte" trebalo staviti "pod neku vrstu međunarodne zaštite", ne precizirajući ko bi je sprovodio, kako bi se ona organizovala, itd. Pri tome se prenebregava Rezolucija 1244 SB UN koja predviđa da će "dogovorenom broju jugoslovenskog i srpskog vojnog i policijskog osoblja biti dozvoljen povratak na Kosovo" radi, između ostalog, "održavanja prisustva na mestima srpske kulturne baštine".
3. U svom kratkom osvrtu na zaštitu srpske kulturne baštine na Kosovu i Metohiji, Kai Eide navodi da lideri kosovskih Albanaca moraju da zaustave zastrašivanja i pretnje koje trpi SPC, kao i "pokušaje da se ponovo napiše istorija i promeni poreklo" nasleđa SPC.
Šta će se, međutim, desiti, ukoliko lideri kosovskih Albanaca ne zaustave zastrašivanja i pretnje koje trpimo već šest godina, kao i pokušaje da se ponovo napiše istorija i promeni poreklo nasleđa SPC, obzirom da ih nisu zaustavili tokom šest godina međunarodne uprave, g. Eide ne navodi, kao što ne navodi ni činjenicu, kako se može očekivati da lideri kosovskih Albanaca zaustave ovu represiju nad SPC nakon definisanja konačnog statusa i sticanja, verovatno, određene forme nezavisnosti, ako to nisu uspeli, ili nisu hteli, tokom šest godina međunarodne uprave, čiji je zadatak bio da osigura miran i bezbedan život svih.
4. Posebno zabrinjava predlog g. Eidea da je potrebno formirati "zaštitne zone" oko srpskih pravoslavnih objekata, tj. crkava i manastira.
Ovaj predlog nas podseća i upućuje na inicijative koje se već izvesno vreme plasiraju našoj užoj i široj javnosti iz raznih krugova - crkvenih, političkih, domaćih i stranih.
Naša šira javnost upoznata je sa ovom idejom prvi put preko predloga prof. Evangelosa Kofosa iz Grčke, koji je, obzirom da se, kako navodi u svom tekstu, "vizija nekakvog oblika nezavisnosti polako pomalja na horizontu", izneo da je "prva briga međunarodne zajednice da se obezbedi tolerantan stav, ako ne saglasnost Beograda u formulisanju konačnog rešenja, u zamenu za suštinske nadoknade za Srbe".
Ovaj predlog iznet je u atinskom dnevniku To Vima 19.02.2005., a ubrzo zatim prevod ovoga teksta objavljen je na sajtu manastira Dečani, već 28.02.2005.
Jedna od tih "nadoknada" (osim decentralizacije, demilitarizacije i sprečavanja ujedinjenja Kosova sa susednim zemljama) jeste i aktivnost u domenu zaštite srpske baštine, koja bi se ogledala u formiranju "crkvene administrativno-duhovne jedinice pod nazivom Monaška pravoslavna zajednica Kosova - Metohije". "Takva inicijativa", smatra prof. Kofos, "bila bi dobro prihvaćena sa srpske strane".
Ova pretpostavka prof. Kofosa pokazala se kao tačnom, jer je ta ideja prihvaćena najpre od manastira Dečani (čiji je monah o. Sava slične inicijative u domenu zaštite baštine iznosio i pre objavljivanja teksta prof. Kofosa na manastirskom sajtu), a takođe i od drugih naših crkvenih i diplomatskih krugova.
Neki od aspekata ovoga predloga su da bi ova zajednica "obuhvatala najvažnije monaške zajednice", bila bi organizovana po ugledu na Svetu Goru, i posedovala bi, kao i svaki manastir koji bi je sačinjavao, "međunarodni identitet".
Koje bi, međutim, monaške zajednice (tj. manastiri) bile označene kao najvažnije, ko bi razlučio važne od nevažnih, i po kojim kriterijumima, kao i šta bi bilo sa onima koje bi bile ocenjene kao nevažne, samo su neka od pitanja koja izazivaju zebnju i uznemirenost. Da li bi, uostalom, ovakvi predlozi bili dovoljni da se obezbedi saglasnost ili tolerantan stav Beograda u formulisanju konačnog rešenja (sasvim izvesno nepovoljnog za Srbe, jer zašto bi se, inače, tražio tolerantan stav)? Očigledno da bi za neke bili.
Pre nego što je, međutim, šira javnost bila upoznata sa predlogom prof. Kofosa, ovu ideju podržao je i predočio je polovinom januara 2005., nakon sastanka sa prof. Kofosom, uz davanje svojih predloga, članovima Kosovskog odbora svetog Arhijerejskog Sabora SPC, o. Sava iz manastira Dečani, sa pozivom da ova inicijativa bude prihvaćena i podržana od članova ovoga Odbora.
U svom komentaru na predlog prof. Kofosa, o. Sava predlaže "formiranje zaštitnih zona oko najznačajnijih manastira", subjekata Pravoslavne monaške zajednice, kao i formiranje Komiteta SE za brigu i zaštitu Pravoslavne monaške zajednice. Ovaj Komitet bi, "u cilju zaštite kulturne baštine, angažovao eksperte iz Beograda, međunarodne eksperte i kosovske predstavnike, koji bi pod međunarodnim rukovodstvom i kao međunarodni tim, vodili brigu o zaštiti".
Zaprepašćenje, zaista, izaziva predlog da "međunarodni tim" vodi brigu o zaštiti srpske kulturne baštine. Gde još, u kojoj državi, međunarodni tim vodi brigu o zaštiti nacionalne baštine? Gde postoji takav model u praksi i kako on funkcioniše?
Ko može zahtevati od jednog naroda da brigu i staranje o svojoj kulturnoj baštini prepusti drugome? Srpska kulturna baština na Kosovu i Metohiji ima svoga tvorca, svoga vlasnika, čuvara i domaćina, a to je srpski narod i srpska Crkva - Eparhija raško-prizrenska. Oni su tu baštinu kroz vekove stvarali, čuvali je i brinuli o njoj. Ko im danas može, i sa kojim obrazloženjem, to pravo oduzeti, a njih iz toga procesa isključiti ili marginalizovati?
Predlog o formiranju "zaštitnih zona" oko naših manastira, o. Sava izneo je još pre pojavljivanja inicijative prof. Kofosa, u svom tekstu "Dugoročna strategija očuvanja srpskih pravoslavnih manastira na Kosovu i Metohiji", dostavljenom takođe, krajem 2004. godine, članovima Kosovskog odbora svetog Arhijerejskog Sabora SPC.
Kao direktan rezultat ovoga stava je formiranje zaštitne zone oko manastira Dečani, koju je proglasio svojom odlukom šef UNMIK-a g. Petersen (sa rokom važenja šest meseci), što je podržao bivši kosovski premijer Ramuš Haradinaj, a bez ikakvog učešća u ovome procesu Službe zaštite iz Beograda. Slične zaštitne zone trebalo bi formirati, kako predlaže o. Sava, i oko drugih naših manastira (Pećka Patrijaršija, Sveti Arhangeli, Devič, ...).
Dalji korak, saglasno predlogu o. Save je, "da se ove zaštitne zone postepeno prenesu u nadležnost Saveta Evrope". "Na ulasku i izlasku u zaštitne zone stajale bi zastave Evropske unije, čime bi se i vidljivo označio evropski karakter ovih zona".
A sve to, sa kojim ciljem? "Na ovaj način bi postepeno počelo odvajanje pitanja zaštite i opstanka srpskih pravoslavnih manastira od ideje srpskog teritorijalnog integriteta i suvereniteta".
Manastire i crkve, dakle, koji predstavljaju najupečatljivije tapije vekovnog postojanja, stvaralaštva i identiteta Srba na ovim prostorima, i potvrdu srpskog teritorijalnog integriteta i suvereniteta, treba, saglasno predlogu o. Save "odvojiti od ideje srpskog teritorijalnog integriteta i suvereniteta". Na taj način "naše crkve i manastiri bi se sve manje posmatrali kao kameni međaši srpskog državnog suvereniteta".
Kao nastavak ovih ideja sledi stav da se "institucije Srbije u zaštiti naših spomenika angažuju preko Saveta Evrope". "Srpski eksperti za zaštitu spomeničkog nasleđa ne bi direktno išli na Kosovo i Metohiju kao predstavnici institucija Srbije, već kao eksperti SE".
Da li sve ove ideje vode konačnom odvajanju Kosova i Metohije od Srbije (da li je tako nešto uopšte zamislivo?), sa gašenjem mogućnosti, obzirom na predloženo dobrovoljno odricanje, da se ono ikada vrati u sastav Srbije?
Na kraju svoje "Dugoročne strategije očuvanja (sic) srpskih pravoslavnih manastira na Kosovu i Metohiji" o. Sava, naglašavajući još jednom da treba "po svaku cenu da se izbegne predstavljanje naših manastira i crkava kao kamena oslonca za srpski državni suverenitet", upućuje apel Kosovskom odboru SAS SPC, da bi ova strategija "trebalo što pre da bude razrađena od strane Kosovskog odbora SAS SPC, i data na razmatranje odgovarajućim državnim institucijama, koji bi je uključili u opštu državnu platformu za predstojeće pregovore".
5. Ideju o formiranju "zaštitnih zona" oko manastira i crkava, iznosila je i delegacija SPC, koja je krajem marta 2005. posetila SAD, zastupajući stav "da bi povratak prognanih prevashodno trebalo da se omogući oko pravoslavnih svetinja gde bi se ljudi odmah uposlili u obnovi crkava i tako im se obezbedila početna sredstva za egzistenciju".
Ovakav stav, da bi povratnike trebalo vraćati oko pravoslavnih svetinja, predstavlja legalizaciju etničkog čišćenja gradova od Srba, obzirom da ni u jednom od gradova na Kosovu i Metohiji, osim u severnoj Kosovskoj Mitrovici, ne živi više skoro ni jedan Srbin. Usmeravanje povratnika u ruralne oblasti i u zone oko manastira, umesto u njihove domove, znači odricanje od mogućnosti povratka u gradove, i samim tim legalizovanje procesa etničkog čišćenja Srba u gradovima.
Izneseni stav svedoči, svakako, veliko nepoznavanje prilika u kojima žive Srbi na Kosovu i Metohiji, realnih mogućnosti i pravaca rešavanja procesa povratka prognanih, kao i ostalih problema sa kojima se svakodnevno suočavaju Srbi koji žive na Kosovu i Metohiji, kako bi se stvorili uslovi ostanka i opstanka Srba na ovim prostorima.
6. Stav o formiranju "zaštitnih zona" oko manastira, u koje bi se naseljavali povratnici na Kosovo i Metohiju, zastupao je u javnim izjavama, nakon Donatorske konferencije u Parizu, i šef naše diplomatije Vuk Drašković, padajući na taj način u istu zamku, u kojoj su se već našli članovi delegacije SPC tokom svoje posete SAD.
Dodatno pitanje koje bi se moglo postaviti g. Draškoviću jeste, po kom osnovu on zastupa tezu o povratku prognanih u zaštitne zone oko manastira, obzirom da zvanični dokumenti naših institucija i stav Vlade ne svedoče takvu politiku?
Uostalom, naseljavanjem povratnika u zaštitne zone oko manastira, narušio bi se postojeći, prirodni ambijent, stvoreno bi bilo okruženje koje ne pogoduje manastirskom i monaškom životu, a postavio bi se i problem rešavanja infrastrukture i drugih ljudskih potreba koje donosi savremena civilizacija, što je suprotno cilju sa kojim se, inače, stvaraju zaštitne zone oko manastira.
Slične ideje, o stvaranju zaštitnih zona oko manastira, g. Drašković je ponovo oživeo i počeo da ih eksploatiše nakon objavljivanja Izveštaja g. Kai Eidea.
7. Inicijalnu ideju, koja veoma podseća na motiv koji je prof. Kofosa pokrenuo na predlaganje formiranja "zaštitnih zona" oko srpskih manastira, ima i, veoma uticajna u međunarodnim krugovima, Komisija za Balkan, koja je početkom aprila 2005. objavila svoj poznati izveštaj "Balkan u budućnosti Evrope".
U delu izveštaja koji se odnosi na Kosovo i Metohiju, analizira se proces definisanja konačnog statusa Kosova do sticanja potpune nezavisnosti, posmatran u četiri faze, uz istovremeni predlog da se politika "standardi pre statusa" preformuliše u pristup "i standardi i status", što je i usvojeno kao važeći aktuelni pristup međunarodne zajednice oko ocene standarda i priprema za početak pregovora o konačnom statusu.
I Komisija za Balkan, dakle, navodi da "decentralizacija i garantovanje normalnog života za kosovske Srbe, predstavljaju preduslove za angažovanje Beograda u konstruktivnoj debati koja će poštovati nezavisnost Kosova".
Potrebno je, dakle, Beogradu učiniti neke ustupke, da bi on prihvatio nezavisnost Kosova. Nije potrebno biti mnogo pametan pa shvatiti da će se ti "ustupci" protekom vremena istopiti, i da ćemo vrlo brzo doći u situaciju kao da ih nije ni bilo. Na kraju krajeva, da li "garantovanje normalnog života za kosovske Srbe" i "decentralizacija" jesu ustupci? Šta mi imamo od "garantovanja normalnog života", kada njega nema u praksi? Nije li "decentralizaciju" obećao i Štajner pred izbore 2003., i time privoleo Srbe da na izbore izađu, dok posle izbora o decentralizaciji nije bilo ni reči. Ona je tek nedavno postalo ponovo aktuelna, kako se približavaju razgovori o konačnom statusu.
Slična je situacija i sa "specijalnim statusom za srpske manastire". Mi od tog specijalnog statusa nikakve koristi nećemo imati, ali štete svakako. I to nepopravljive štete.
Na Kosovu i Metohiji postoji i deluje Eparhija raško-prizrenska već punih dvanaest vekova. Preživela je mnoga iskušenja i nevolje, preživela je tursko ropstvo, pa će preživeti i novo ropstvo međunarodne zajednice. I bez stvaranja "zaštićenih zona", "specijalnog statusa" i "monaških pravoslavnih zajednica". Ona ima svoj identitet i deluje kao samostalni pravni subjekt već vekovima, kao i svaki od njenih manastira, i nije im sada potreban "međunarodni identitet", koji bi ih učinio međunarodno priznatim pravnim subjektima, kao što to predlažu prof. Kofos i o. Sava. Šta bi time dodatno dobili, a da do sada nisu imali?
Nije im potreban nikakav novi "samoupravni status", niti nove "ustavne povelje" kao što predlažu navedeni. Pravoslavna Crkva, i njen organski deo Eparhija raško-prizrenska, imaju svoja pravila i kanone po kojima se upravljaju i žive već vekovima. Eparhija je tvorac, vlasnik i čuvar svih manastira i sve crkvene imovine na Kosovu i Metohiji, i od tog prava i statusa nema jačeg i autentičnijeg, i toga je svesna i međunarodna zajednica. Zato i pokušava da zamagli ono što je trajno i neprikosnoveno, i da nam za to ponudi neke surogate, koji u suštini znače gubljenje svoga identiteta, svoga prava, svoje imovine, i time zaokruživanje zatiranja srpskog bića, koje se, nažalost, već predugo sprovodi. Ukoliko je to cilj i namera nekih međunarodnih krugova, mi svakako, kao Srbi u tome nećemo učestvovati. Neka sprovedu ono čemu teže bez nas, mi u tome nećemo uzeti učešće, ali tada će to biti samo novo nasilje.
Član ove Komisije iz SCG je Goran Svilanović, bivši ministar spoljnih poslova, koji je viziju postepenog davanja potpune nezavisnosti Kosovu, kako je to iznela Komisija za Balkan, predstavio tokom istupa u našoj javnosti kao neminovnost. Da li jeste neminovnost, veliko je pitanje, odnosno sigurno da nije. A i zašto bi bila?
I ako pojedini međunarodni krugovi predstavljaju davanje nezavisnosti Kosovu kao neizbežan proces, na kojem pravu i kojim međunarodnim dokumentima to temelje? Srpski narod ima ljudsko i istorijsko pravo života na Kosovu i Metohiji, to je deo srpske države, i svako otkidanje Kosova i Metohije od srpskog bića i srpske države predstavlja bezakonje i zločin u međunarodnim razmerama. Stoga se verovatno i želi pristanak i saglasnost Srba sa tim procesom, koju, obzirom da do nje nije lako doći, treba nadomestiti nekim "ustupcima" koji će privoleti Srbe da prihvate nezavisnost.
Zato je sasvim nerazumno pretpostavljati već sada buduću nezavisnost Kosova, i boriti se već sada za koncesije u budućem nezavisnom Kosovu, kao što je recimo, "specijalni status" i "zone zaštite" za srpske manastire. Radeći tako, ide se u prilog onima koji žele nezavisno Kosovo, i pomaže se ostvarenju toga cilja, otupljujući istovremeno svest srpskog naroda o njegovim vitalnim i dugoročnim interesima na Kosovu i Metohiji, i realnoj mogućnosti ostvarenja tih interesa.
8. Ideja formiranja "zaštitnih zona" oko srpskih manastira na Kosovu i Metohiji vezana je, na ovaj ili onaj način, za pretpostavljenu nezavisnost Kosova, i, što je još nepovoljnije, za postepeno gubljenje nadležnosti srpskih institucija nad njima, a zatim i gubljenje karaktera, odnosno predznaka "srpski".
Zato zabrinjava kada g. Eide navodi u svome Izveštaju da "srpski manastiri predstavljaju nešto više od važnog dela srpskog identiteta. Oni su deo svetske baštine".
Stoga predlaže da "treba pronaći aranžmane koji će srpske pravoslavne objekte na Kosovu staviti pod neku vrstu međunarodne zaštite". U tom smislu treba "pozvati Savet Evrope i UNESKO da odigraju ulogu u ovim aranžmanima, jer imaju posebno ekspertsko iskustvo na ovim prostorima".
Mnogo veće, međutim, ekspertsko iskustvo imaju Služba zaštite iz Beograda, koja se već više od jednog veka bavi poslovima zaštite srpske baštine, a pre svega Eparhija raško-prizrenska, koja je kroz vekove uspela da to nasleđe stvori i očuva, i bez prisustva i liderstva međunarodnih organizacija, čak i bez uspostavljanja bilo kakvog vida međunarodne zaštite i davanja međunarodnog identiteta svojim svetinjama.
U kontekstu svega rečenog, liderstvo u procesu staranja i zaštite srpske kulturne baštine na Kosovu i Metohiji, može i mora imati samo srpski narod, preko svojih institucija. Pri tome, ne isključuje se saradnja sa drugim činiocima i institucijama, i svi koji su spremni i voljni da se u taj proces uključe, uvek su dobrodošli. Sa radošću se prihvata učešće i pomoć, iskustvo i znanje međunarodnih institucija iz te oblasti, uz poštovanje, svakako, prava tvorca, vlasnika i domaćina.
Iz predloga g. Eidea nije sasvim jasno da li, kada govori o potrebi zaštite srpskih manastira i crkava, podrazumeva i obuhvata sve svetinje srpske Crkve, kojih je oko 1.500 na Kosovu i Metohiji, ili samo pojedine od njih, "najvažnije", kao što to predlažu prof. Kofos i o. Sava. Sagledavajući, međutim, čitav kontekst, može se pretpostaviti da su u pitanju samo najvažniji "srpski pravoslavni objekti". Koji će to biti? Možda će osnovni kriterijum biti upravo upis na listu svetske baštine, gde će se uskoro naći ukupno četiri manastira i crkve sa Kosova i Metohije. Da li je moguće očekivati da će međunarodna zajednica štititi i čuvati sve srpske svetinje? Svakako ne. I do sada ih nisu čuvali, ni sačuvali. I do sada je primenjivan selektivan pristup. Takav pristup se najavljuje i nakon definisanja konačnog statusa. Kakva sudbina tada čeka većinu naših crkava i manastira, može se lako pretpostaviti, imajući u vidu dosadašnje, ne samo šestogodišnje, nego višedecenijsko, pa i viševekovno iskustvo suživota sa Šiptarima.
Deo Izveštaja g. Eidea koji se odnosi na zaštitu srpske baštine, u svakom slučaju, izobiluje mnoštvom izraza "treba" i "mora". Kolika je razdaljina između "treba" i materijalizacije takvog predloga, Srbi veoma dobro znaju, zato se i predlozi g. Eidea primaju sa velikom rezervom.
(Izveštaj Kai Aidea o stanju na Kosovu, na koji je reagovao episkop Artemije, možete preuzeti ovde)
.jpg)
