Izvor: Vesti-online.com, 22.Feb.2014, 13:01   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Zaseda iza vrzine

Kažu da su Čačani možda grđi i od Crnogoraca kada su međusobne veze, negovanje izvornog govora i obožavanje rodnog kraja u pitanju. Zato i nije čudo što mi onomad stiže mali rečnik takozvanih čačanizama.

Milan Jovanović

Svega tu ima, od šalina do brkljavosti, alaudže, džoke i džovana, dosetio se neko i elebaka i jauda...

A onda me obuzme gnev pravednika: u rečniku nema VRZINE!

Odmah pošaljem oštar protest jednom od vrsnih poznavalaca >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << široj javnosti nepoznatih reči i izraza i dobijem, priznajem, munjevit odgovor, skovan na brzu brzinu:

"VRZINA: neuređeno šiblje pored puta, pogodno za seksualne odnose (ovde je umesto ovog bio jedan drugi narodni izraz, nezgodan za novine), jer zaklanja od pogleda.

U narodu se kaže NEMA PRČEVINE PORED KRČEVINE.

KRČEVINA je potkresana vrzina".

Ne znam zašto, valjda smo tako nakrivo nasađeni, ali mi pred oči iskoči ova današnja Srbija. Svrdla po glavi ta reč VRZINA, majku mu, kakve to veze ima sa našom dičnom državom i još dičnijom vlašću?!

I onda mi sine, kao Tesli dvosmerna struja: pa Srbija je jedna velika vrzina, zapuštena i bodljikava, iza koje se krije svaki siledžija koji bi da nas povali u strnjiku.

Posađena na zgodno mesto, daleko od pogleda, idealna za zasedu u koju upadamo svakog puta kad nas namame na biračke kutije. Kao i svi šalini (u prevodu - ludaci), tiskamo se sa listićima u rukama, sve nadajući se da nešto odlučujemo i o nečemu se pitamo.

Elebaci (teški neradnici) iz vlasti (bilo koje, svejedno je) usput trljaju ruke, džovani (teški malograđani i seljoberi) spremaju se da uvale guzice u skupštinske klupe i ministarske fotelje, dok njihovi azmani (krupni, glupi i nasilni ljudi), moderno nazvani telohraniteljima mrko gledaju da im dlačica s glave ne zafali.

Čim nas namame za vrzinu - jaši stoku. Četiri godine, pa još četiri, pa opet četiri. I svake četiri godine mi se nadamo da je iza bodljikavog žbunja punog trnja i kiselih kupina bolja budućnost, iskrčena, uređena, plodna državna njiva.

Kad ono - strnjika.

(Sećam se kako su, dok sam kao mali, palili vrzine i u njima nesretne zelembaće. Piska se čula od Vujna do Milanovca, a smrad se dizao do neba. Jadna gušterska legla bila su kolateralna šteta, njihova nesreća je što su se našli na pogrešnom mestu u zlo vreme).

Na srpskoj političkoj sceni sve je manje zelenih guštera, naivnih i sklonih da u nešto veruju. Zato su se namnožili pacovi, koji prelaze s broda na brod, kako koji potone eto njih tamo gde je suvo i gde ima da se krka. Zaboravljaju bivše stanodavce, jure pravo u šupak novima.

Ima jedan film, zove se baš "Trka pacova", u kome gomila nekog polusveta zarad obećanih para satire jedan drugog, dok se bogate trtonje kidaju od smeha gledajući očajničke pokušaje pohlepnih nesretnika. Na te glodare sada liči gotovo čitava tzv. opoziciona srpska politička scena: Čeda elebak, Vuk smoljo (u prevodu sa čačanskog - mlakonja) i ostali ubiše se ko će divnijim rečima da opiše Velikog Vođu Aleksandra Drugovenčanog.

Ciponja Tadić već je sebi namenio neke foteljice, kažu - tako je dogovoreno na Zapadu koji već po tradiciji kroji vlade u ponosnoj i nezavisnoj Srbiji.

Narod kao poslednji jaud (neugledno, sitno, bespomoćno stvorenje) više ne može da bude pametan ko tu koga, s kim i zbog koga. Na glavu mu mediji svakodnevno sručuju tone hvalospeva Jedinom i Neponovljivom, od toga odbrane nema, zbogom, pameti!

Njive pune korova, a budaci u trnju. Džaba, ne vidi to siroti, namučeni narod, pogled mu dopire samo do neprohodne medijske zavese iza koje se čak i ne naziru strašne slike naše sveopšte propasti, nastavljene pre godinu i po i sa izvesnošću da će od 16. marta biti još gore i grđe.

Čekaće nas i dalje iza vrzine, kad već nemamo snage da je jednom za svagda iskrčimo.

Nastavak na Vesti-online.com...