Izvor: Politika, 20.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zaražena želja
FORMATIRANJE
Uz pomoć tajnog recepta koji autori "Stubova kulture" mudro kriju, Goran Milašinović uspeva da na sto pedeset strana romana Maske Sofije de Montenj suoči bildungsroman i krimić, Erosa i Lucifera, pamflet i traktat, moralnu alegoriju i erotsku novelu. Kroz igru sa identitetima Sofije Avakumović alijas Sofi de Montenj i njenih imenjakinja, autor ispisuje pamflet o prirodi seksualne želje.
Ideološka podloga Milašinovićevog romana ima duplo dno: sloboda se uvek vraća >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kao bolest ili kazna. Sofija Avakumović, Zemunka iz fine porodice sa mračnom tajnom, napustiće ciriški ženski internat da bi postala glumica i pobornica ženskih seksualnih prava.
Druga strana njene libertinske ideologije podrazumeva da će nesputanost duha od svakog svog staništa načiniti – bordel. To će nam otkriti tvrdokorna upravnica pozorišta Napf, kojoj će sukob sa Sofijom pomoći da se iščupa iz dužničkog zagrljaja policijskog inspektora Gustava Kolera, tajnog vlasnika pozorišta u kome nastupaju glumice odevene samo u maske i somotske potpetice. Upravnica će pobeći sa mladim zlatarevim sinom, ukradenim novcem i ukradenim imenom Sofi de Montenj, ne sluteći da je preuzela lažni, iskonstruisani identitet. Novo ime za nekadašnju valonsku seljančicu je i iluzija plemstva, i "slast osvete za drskost i prkos". Upravnica, naime, jasno imenuje ono što Sofijin borbeni diskurs vešto krije: da je "mesto navodnog uzvišavanja ženske prirode" zapravo kupleraj.
Nakon dvadeset godina upravljanja ciriškim teatrom-bordelom, Sofija se vraća u Zemun, gde osniva Žensku pozorišnu školu. Pozorište je ponovo poligon za projekat seksualnog oslobađanja – ovaj put kroz Sofijinu erotsku vezu sa Eleonorom Jović, usvojenicom iz ugledne porodice, nad kojom se, dakako, opet nadvija mračna tajna poroka i bolesti. Opis lezbijske ljubavi nadovezuje se na tihu praksu srpske proze, od Selenića do Vladana Matijevića, da ovakve "opasne veze" slika sa mešavinom patetike i trapavosti. No niz erotskih istorija u Maskama Sofije de Montenj predočava ukorenjene predrasude za koje nije sasvim jasno koliko pripadaju konvencionalnoj slici konzervativnog miljea Ciriha i Zemuna, a koliko predubeđenju sveznajućeg pripovedača koji te istorije povezuje i upoređuje.
Sa druge strane impulsivne i čiste telesne gladi kao narativnog stožera ove proze očekuje nas demonski katalizator – tajanstveni zlodejnik čije prisustvo dodaje novu boju tematskoj paleti: suočenje lepotice i zveri, slobode i smrti. Lik Aleksija Andrića, inspiratora i potkazivača koji zagovara nesputan čulni užitak po cenu sifilisa, biće neka vrsta alegorijske opomene o posledicama slobode.
I pored filozofskih pretenzija koje se jasno očituju već od početka romana, izostaje onaj vrtoglavi i grozničavi dijalog sa erotskom željom zbog kakvog se Deridina Poštanska karta ili Fragmenti ljubavnog govora Rolana Barta pamte kao preljuba u tekstu. Umesto da, poput pomenutih francuskih filozofa, fingira ljubavnu autobiografiju, Milašinovićeva povest o strastima i balastima Sofije Avakumović fingeruje žanr: on prebira po erotskim žicama i moralnim dirkama, telesnoj gladi i racionalnoj manipulaciji njome. Filozofija telesne želje svodi se na Sofijino predstavljanje ljubavi kao "zakrabuljene predigre" koja ne sme biti razlog da se odustane od "iskre poriva za telesnim spajanjem". Od pozorišta Napf Sofija želi da napravi "mesto rađanja nove žene", žene koja svoje mesto u svetu traži "ostvarujući svoj ženski usud do krajnjih granica iskonske, urođene ženske prirode". Tautološka banalnost junakinjinih svetonazora počiva na zabludi da je zverska seksualna glad okidač eruptivnog razvoja pojedinca. Retoričko preodevanje promiskuiteta u traktat možda je samo maska, ali postoji opasnost da je ta maska srasla s licem – i sa telom koje nosi sifilis kao kaznu za slobodu.
[objavljeno: ]
