Izvor: Politika, 29.Maj.2013, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zaposleni u javnom sektoru stranački štićenici
Da li je partijsko zapošljavanje jedini razlog za dvojne aršine države prema zaposlenima u javnom i realnom sektoru
Na uzastopne argumente Fiskalnog saveta da u javnom sektoru ima previše zaposlenih, što javna kasa ne može da izdrži, država ostaje gluva. Kao da političari, kao čelni ljudi vlade, nisu kadri da se odvaže i to priznaju. Kada bi to uradili morali bi nešto da preduzmu, a otpuštanje je, zna se, nepopularno i može da ugrozi političke pozicije.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Ni manje ni više nego 20.000-25.000 duša je višak, kažu u Fiskalnom savetu i, dodatno, zameraju državi što nema precizan podatak o tome za koliko ljudi isplaćuje zaradu. Da li je to 450.000 ili 550.000.
Argument koji se poteže za ovo nečinjenje je poznat – kriza. Ljudi neće naći posao i za ovaj nemili potez treba sačekati bolja vremena kada krene oporavak.
A za sve to vreme postoji druga stvarnost u kojoj žive oni koji ne rade kod države, već kod privatnih poslodavaca. U toj stvarnosti isto se poteže argument krize, ali u obrnutom smeru. Privatni poslodavac kaže ostao sam bez tržišta, niko mi ne plaća pa nemam kud nego da otpustim radnika. Međunarodni monetarni fond je početkom 2011. saopštio da je u Srbiji od početka krize bez posla ostalo 400.000 ljudi.
Otkud ova diskriminacija zaposlenih kod nas? Premijer Ivica Dačić ponavlja da neće biti ni zamrzavanja ni smanjenja plata u javnom sektoru, a ni penzija. Zaposlenima u državnom sektoru, za sve vreme trajanja krize, bilo je garantovano povećanje zarada. Dva puta godišnje, u nevelikom procentu, ali procenat na procenat i plata je ipak rasla. Za to vreme malo ko u privatnom sektoru mogao je da se pohvali povišicom. Pre da se požali na smanjenje. Čak su i strane kompanije koje posluju kod nas stegle kaiš. Plate u javnom sektoru su za oko 30 odsto veće od privatnog sektora koji puni budžet, a učešće ovih plata i penzija u BDP-u je najveće u Evropi.
Po oceni stručnjaka razloge za dvojne aršine prema zaposlenima u državi treba tražiti u partijskoj strukturi države.
– Svoje se meso ne jede. Zaposleni u javnom sektoru su najveće biračko telo – izričit je Milan Knežević, prvi čovek Asocijacije malih srednjih preduzeća. – Ovde se vlada tako što dođeš na vlast na osnovu nekoliko parola sve radi ostvarenja ličnog i partijskog interesa. Političare ne interesuje hoće li posle njih biti potopa. Bitna su im diskreciona prava kakva postoje kod države, a kojih neće da se odreknu. Na primer, Fond za razvoj daje kredite bez pravila. Daju se pare za neke investicije opet bez zakona. Matrica je sledeća: diskreciona prava i diskrecioni interesi.
Uprkos ovako pesimističnom stavu Knežević ne odustaje od toga da su promene moguće i zato će danas, pred oba skupštinska doma, izložiti „urgentne mere za spremanje zemlje”.
– Uštede u rashodima su moguće, kao i manje opterećenje privrede. Povećanjem naplate carine moguće je više napuniti državnu kasu. Pa država samo godišnje izgubi 600 miliona evra na razlici transfernih cena. Prikaže se veća uvozna, a manja izvozna cena od stvarne. Naši ljudi masovno idu u Mađarsku da kupe hranu, njihova država im vrati PDV, a naša im ne naplati carinu – kaže on.
Ekonomista Miroslav Prokopijević kaže da je podatak o 25.000 ljudi koji su višak u javnom sektoru netačan.
– Možda toliko treba da se otpusti samo u državnoj upravi. Računato i sa zdravstvom, obrazovanjem, zaposlenim u javnim komunalnim preduzećima čak polovina je višak. Direktor biblioteke u gradu kojeg poznajem rekao mi je da zapošljava 20 ljudi, a da mu je dovoljno šest. Zašto ima tri puta više zaposlenih? Pa zato što političke partije zapošljavaju više ljudi od agencija za zapošljavanje ili berze rada i na taj način ih nagrađuju za glasanje, a ovi se opet njima odužuju za to što imaju radno mesto – kaže Prokopijević.
Oni koji rade kod privatnika nisu interesna grupa političara. Oni su razočarani. Ne izlaze na izbore. Prepušteni su sami sebi. Primarna interesna grupa političara su oni iz javnog sektora.
– U prvoj godini posle izbora čine se takvi nepopularni potezi, ali ne vidim volje ni kapaciteta za tako nešto. Restrukturiranje neće doći na red sve dok možemo da se zadužujemo. Ni u slučaju da država bankrotira neće biti otpuštanja, već je verovatnije da bude uravnilovke, odnosno da se smanje rasponi između najnižih i najviših plata u javnom sektoru – kaže Prokopijević.
Dragoljub Rajić, direktor Unije poslodavaca kaže da kod nas postoji apsurd da, s jedne strane postoji tržišna privreda, a s druge partijska država kao u komunizmu. Razlika je u tome što je tada postojala jedna partija, a sada više čiji interesi treba da se namire.
– Održavanje javnog sektora ovakvog kakav je sada izvor je privilegija za „političku elitu”. Zato postoji otpor da se stvari menjaju. Nisu u tome krivi samo političari, već i sindikati u javnom sektoru. Oni insistiraju na povišici, udovolji im se, a posledica toga je da 100.000 ljudi u privatnom sektoru ostane bez posla. Pa i povišica iz aprila 2012. godine bila je glavni izvor inflacije koju smo svi platili. A to povećanje država nema odakle da isplati osim iz zaduživanja ili štampanja para – kaže Rajić.
Danilo Šuković, ekonomista, podseća da je ova vlada obećala da će da otkloni razlike koje postoje između javnog i privatnog sektora, ali da to ne čini.
– Ukoliko to ne sprovedu svi njihovi drugi napori pašće u vodu. Partijski interes će biti iznad opštih, a političari tako rade da ne bi ugrozili svoj rejting. U javnom sektoru vlada partokratski feudalizam i zapošljavaju se poslušni kadrovi, a ne oni koje bi zaposlilo tržište rada. Zaduživanjem samo za isplatu plata u javnom sektoru i penzija jedemo hleb naše dece i unuka. Mora i da se štedi da bi se sutra imalo – kaže Šuković.
Jovana Rabrenović
objavljeno: 29.05.2013.
