Izvor: B92, 05.Apr.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zapad bez solidarnosti
Već dugi niz godina srpske vlasti, institucije i pojedinci u kontaktima s pripadnicima zapadne elite - političkim liderima, birokratskim zvaničnicima, novinarima, analitičarima i naučnicima - pozivaju se na četiri argumenta u prilog stava da Kosovo i Metohija mora ostati deo Srbije. Pozivaju se, najpre, na istorijski argument: Kosovo je srce srednjovekovne srpske države, a od 1912. deo Srbije; zatim, na kulturni: na Kosovu i Metohiji nalazi se niz dragocenih spomenika >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << srpske umetnosti i arhitekture, koji definišu srpski doprinos zajedničkom evropskom nasleđu; duhovni: Kosovo je "srpski Jerusalim", zavetna kolevka srpskog identiteta; i civilizacijski: Kosovo ne sme da padne pred agresivnim džihadom, jer bi time bio ugrožen i sam Zapad u civilizacijskom sučeljavanju koje je u toku.
Greška onih koji pokušavaju da navedenim argumentima promene odnos nosilaca moći današnje tzv. međunarodne zajednice prema budućnosti Kosova i Metohije nalazi se u uverenju da se obraćaju zapadnjacima iz ere De Gola i Miterana, Adenauera i Šmita, Niksona i Regana, Rebeke Vest i Alfreda Šermana... i njihovih ispisnika rođenih mahom u prvoj petini dvadesetog veka, kod kojih bi ta vrsta argumenata naišla na povoljan odjek. Problem je u tome što je taj naraštaj već odavno zamenjen jednim novim, postmodernim sojem zapadnjaka, koji se od svojih prethodnika razlikuje upravo po tome što odbacuje vrednost i značaj istorijskog, kulturnog i duhovnog nasleđa civilizacije kojoj pripadamo.
U okviru sistema vrednosti današnjeg Zapada, oni koji svoje pravo na određenu teritoriju i pravo na njenu odbranu opravdavaju vekovima dugom istorijskom vezanošću za nju, hrišćanskim hramovima i činjenicom da ta teritorija predstavlja kamen-temeljac njihovog moralnog kodeksa i duhovnosti, zasnovane na hrišćanskom mučeništvu, ili samoodbranom od agresivno nadirućeg islama - dakle korisnici takvih argumenata, u stvari, nesvesno govore u prilog onima koji žele da im oduzmu tu teritoriju! Paradoksalno je ali istinito da ovako formulisani srpski argumenti za ostanak Kosova i Metohije u sastavu Srbije samo "dokazuju" tezu zapadnih postnacionalista da Kosovo i Metohija mora biti trajno odvojeno od Srbije, jer je to jedini način ,,lečenja" Srba od nezdravih, prevaziđenih, sada "neevropskih" atavizama.
Ideološka posvećenost neoliberalnoj globalizaciji pretvorila je multikulturalizam i neograničenu imigraciju (pretežno muslimansku) u dve nepovredive evro-dogme. One nisu podložne demokratskoj verifikaciji. Izbori u državama - članicama EU ionako nemaju naročit značaj za briselske birokrate koji donose sve najvažnije odluke van domašaja nacionalnog zakonodavstva. Evrokratija odbacuje stav da su zaveštanje "evropske porodice", njena kultura i istorijska iskustva vredni očuvanja. Zbog toga oni nikad neće pristati na ostanak Kosova u Srbiji, i zato će njihovi probrani predstavnici - pa zvali se oni Kušner, Hekerup, Jesen-Petersen ili kako god - uvek delovati na isti način.
Evro-elite veruju da će obesmišljena masovna kultura i indoktrinacija u državnim školama neutralisati sve ostatke istorijskog i kulturnog kontinuiteta i etničke samosvojnosti. Uzdaju se da će kombinacija soft-porna i konzumerizma, kojima su svakoga dana izloženi svi žitelji zapadnog sveta sa svakog svetlucavog ekrana i svake štampane strane, otupeti oštricu islamskog fanatizma. Od toga naravno nema ništa. Lista mladih muslimana rođenih u Evropi u redovima terorista samo je jedna potvrda poraza.
Gubitak osećanja za istoriju i sopstvenog mesta u njoj koji su iskusili milioni zapadnjaka (bili oni svesni toga ili ne) ide uporedo s nastankom transnacionalne hiperdržave u Evropi, kao i ideologije "benevolentne globalne hegemonije" u Vašingtonu. Ova dva mentaliteta - evromondijalistički i ameroneokonzervativni - samo su naizgled suprotstavljeni. U suštini, oni su dva aspekta istog globalizovanog univerzuma.
I evropski multilateralisti i vašingtonski neokonzervativci dele istu nenaklonost prema tradicionalnim društvima i kulturama. Razlike između njih nisu vezane za zajednički cilj postizanja globalnog monizma, nego samo za sredstva njegovog ostvarivanja. Kraj "hladnog rata" raščistio je put za uzdizanje nove globalne imperije. Nove mogućnosti našle su se nadohvat ruke. U prividnom porazu revolucionarne ideje - oličenom u porazu boljševizma - liberalno-neokonzervativna osovina pronašla je ključ buduće pobede svog obrasca.
Klasična marksistička politička ekonomija pronašla je dinamiku revolucije u neizbežnom konfliktu između vlasnika sredstava za proizvodnju i proletarijata. Današnji revolucionari iz elitne klase - a nagovestio ih je još Dostojevski - uveliko nadilaze svaku prepoznatljivu vrstu dijalektičkog materijalizma uvođenjem metafizičkog koncepta "žrtve" i čitavog mnoštva pridruženih zahteva za posebnim pravima manjina, čime se utire put džihadu širom zapadnog sveta. Drugim rečima, Srbima čine zlo, na Kosovu i Metohiji i drugde, ali ne čine im ništa što ne čine samima sebi.
Čak i ukoliko Srbima bude oteto Kosovo, islam neće biti zahvalan Zapadu. Neće biti sinteze niti civilizacijskog prožimanja između Evrope i islama. Ne prvi put, na Kosovu Srbi biju bitku koja nije samo njihova.
