Izvor: Politika, 28.Mar.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zamislite Srbiju...
Srbija već devet nedelja čeka da dobije četvrtu demokratsku vladu od 2001. godine. Stranke demokratskog bloka nalaze se pred velikim brojem prepreka. Čini se da na putu novoj vladi ne stoje Kosovo ili program. Sastavljanje nove vlade zadire u samu suštinu postojanja stranaka sadašnjeg demokratskog bloka. Prvi problem predstavlja činjenica da je skoro 35 do 40 odsto birača suštinski glasalo za stranke koje teže radikalnoj promeni državne politike.
Voljom birača, te stranke nisu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << samo opozicione, već i antisistemske. Dakle, kao što bi dve trećine birača prestalo da podržava SRS ukoliko bi ova na bilo koji način prihvatila političku i ekonomsku realnost Srbije posle šest godina tranzicije, tako bi i sadašnji uzlet LDP, u slučaju bilo kakvog sporazuma sa bilo kojom drugom strankom osim Tadićevog DS-a, doživeo neumitan kraj.
U teškoj poziciji su i stranke koje danas pregovaraju o sastavljanju nove vlade. Šest godina je najpopularnija među njima bila jedna od onih koje su izvan vlasti (od 2001 do 2003 – DSS, od 2004 do danas – DS). Za to vreme, one su napravile već previše kompromisa, opterećene su preteškim skandalima, svoje članove pretvorili su u klijente, a birače u mušterije. Pritom, ustavom određeni sistem učinio je državu slabom i neodlučnom. Polupredsednički sistem, definisan po uzoru na francusku Četvrtu republiku, doveo je do toga da čitava državna politika počiva na komplikovanom konsenzusu stranaka. Izborni sistem i vezivanje poslanika za stranke doveli su parlamentarizam do apsurda. Od ranijeg, u kom su se poslanici javno rukovodili ličnim, a ne narodnim interesima, pretvorio se u kuloarske sporazume male grupe moćnih i nikome odgovornih ljudi.
Zato danas još uvek nemamo vladu. Razlozi krize vrlo su jednostavni i trivijalni. Naime, posle više godina nadanja da će uspeti da eliminišu jedna drugu, DS i DSS su danas primorane da deluju zajedno. Odnos dve stranke mogao bi pre da se izrazi u nekoj latinoameričkoj TV sapunici nego u ozbiljnoj političkoj ili istoriografskoj raspravi. Ukratko, ukoliko DS dobije mesto predsednika vlade, DSS će za neku godinu verovatno završiti na političkoj margini, možda i goroj od one na kojoj je tavorila pre sedam godina. Ukoliko, pak, DSS dobije premijera, protivnici sadašnje vlade zapitaće se da li je DS bila iskrena tokom svih ovih godina i da li je iza čitavog sukoba koji je teško opteretio reforme, stajala isključivo borba za vlast.
Ideja da se pitanje kandidata za predsednika Republike, premijera i predsednika Narodne skupštine, povežu, nije nova. Ali, dok je do pre nekoliko godina to bila samo zaostala tradicija iz vremena velikih demokratskih koalicija protiv Miloševićevog režima, danas je to izraz težnje da se preraspodeli i relativizuje odgovornost. Sa Koštunicom kao premijerom i DSS-om kao podrškom, Boris Tadić bi imao manje šanse da postane predsednik republike. Mit o najvećoj demokratskoj stranci, koja treba da preuzme sve najvažnije dužnosti u državi, dok bi je ostale zauzvrat podržale, razvejala je upravo DS, još 2004. godine, kada je odbila da podrži sporazum ostalih stranaka demokratskog bloka. Zato danas ova stranka i ne insistira mnogo na izboru njenog kandidata Božidara Đelića za premijera. Ipak, nastojanje da premijersko mesto Koštunici bude naplaćeno tako što bi većina ministara u vladi bili kandidati DS-a, takođe će naići na protivljenje DSS-a i G17 plus, koji će nastojati da u skladu sa izbornim rezultatima budu makar kvantitativno, ako ne i kvalitativno izjednačeni sa DS-om u vladi. Pritom G 17 plus ne nastupa baš sa ispravnih pozicija. Setimo se da je pre samo šest meseci ova stranka srušila vladu zbog nesaradnje s Haškim tribunalom. Danas međutim njen vođa ne postavlja bilo kakav uslov makar simboličnih, personalnih promena u MUP-u i Ministarstvu odbrane.
Kriza će, naravno, biti prevaziđena. Nikome se, a naročito DS-u i G17 plus, ne isplati da ponovo ide na izbore. Ipak, posle stvaranja nove vlade, već više godina etablirana vladajuća oligarhija moraće da se suoči sa izazovima sa svih strana. Oponent joj neće biti samo nezadovoljstvo tranzicijom glasača SRS, već i nezadovoljstvo njima samima kao predstavnicima demokratskog bloka, koje će artikulisati LDP.
Rešenje za takvo stanje, koje u Srbiji traje od 2000. godine, predstavlja korenita revizija nedavno usvojenog ustava. Srbiji je potreban reprezentativan parlament. Možda je izlaz u predlogu Izbornog zakona koji je sastavio mladi politikolog Dragiša Živković, kojim je glasačima omogućeno da u okviru lista kandidata, sami na izborima određuju ko će stupiti u parlament. Na putu demokratiji stoji i ustanova predsednika republike čija su ovlašćenja mala, a demokratski autoritet veliki. Zamislimo da umesto predsednika, koji ne brine samo o državi, već i o svojoj stranci, mandat premijeru poverava jedan ustavni monarh. U evropskim monarhijama procedura je jasna i jednostavna, zna se kako se okuplja većina, kako sastavlja vlada i koliko je vremena za to neophodno. Tako je Bler 1997. samo jedan dan posle izbora već predstavio svoj kabinet.
Istoričar
[objavljeno: ]
