Izvor: Danas, 25.Jan.2016, 01:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zalutao u istoriji
Iako sam ulicu Save Kovačevića, poznavao takoreći kao svoj džep, iako sam je iz prve pronašao, ipak sam nekim čudom zalutao, iako ne u prostoru, nego u istoriji, jer sam - nakon što sam (beše neki sumrak) pomislio da sam se greškom ipak obreo u nekoj drugoj, a vrlo sličnoj ulici i obišao kvart - shvatio da je Savi Kovačeviću odzvonilo, da mu je isteklo istorijsko vreme i da se ulica sada zove Mileševska.
Za razliku od mene, Srbija i većina Srba nisu primetili - niti >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << će ikada primetiti - da brisanjem imena i preimenovanjem ulica (spisak nepotpun) - 7. jula u Kralja Petra I; Božidara Adžije (Zemun) u Dr Nedeljka Ercegovca (ko li je taj?); Bulevara Crvene armije u Južni Bulevar; Bulevar revolucije u Bulevar Kralja Aleksandra; Đure Strugara u Carigradsku; Filipa Filipovića u Sazonovu; General Ždanova u Resavsku; Ivana Milutinovića u Kneginje Zorke; Lenjinov bulevar u Bulevara Mihaila Pupina; Lole Ribara u Svetogorsku; Maršala Tolbuhina (tu sam izvesno vreme stanovao) u Makenzijevu; Mate Vidakovića u Bojansku; Moše Pijade u Dečansku; Proleterskih brigada u Krunsku; Sime Miloševića u Novopazarsku; Srpskih vladara u Kralja Milana i Trg Dimitrija Tucovića u Trg Slavija - nisu ispravili nikakve istorijske nepravde nego su po ko zna koji put zalutali u istoriji i počeli udarnički da seku vremensku granu na kojoj sede.
Ima li to možda - zapitah se u Marićevića Jaruzi - neke veze sa strahom od promaje, jednom od najraširenijih masovnih fobija u Srbiji - ima ih još, doći će i one na red - pa se setih detinjstva i davnih leta u kojima sam rasklimatanim autobusom autotransportnog preduzeća Raketa, putovao u Bajinu Baštu da provedem raspust kod moje dugovečne tetke. Setih se, nadalje, da sam tokom svakog tog (kratkog) putovanja dospevao na ivicu smrti gušenjem ubitačnom mešavinom ugljen dioksida, monoksida i smrada. Toliko sam se putujući u detinjstvu u neprovetrenim autobusima navikao na ugljen dioksid i monoksid da već godinama pušim tri paklice cigareta ne osećajući nikakvu mučninu. Iako je tih leta napolju uvek bivalo najmanje trideset stepeni - a u autobusima verovatno i pedeset - iako su autobusi bili dupke puni, takozvani majstor, to jest vozač, nije dozvoljavao - i u korenu je sasecao svaki takav pokušaj - da makar jedan prozor bude otškrinut. Da ga - tako je to objašnjavao - "ne bi ubila promaja". U to vreme sam - ondašnji red je tako nalagao - bio patrijarhalno vaspitan, pa sam smatrao da stariji "znaju bolje" i da je moja lakomislena, pa i nesrpska potreba za svežim vazduhom čisti bes i nešto nedolično; trebalo je da prođu decenije da bih shvatio da strah od promaje nije ništa drugo do bazični strah od bilo kakve promene, ma koliko to mogla biti promena nabolje.
